Полицијски гласник

6Р0Ј 20.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 157.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Суд општине чумићске актом бр. 138. од 26. јануара ове годиие упутио је овакво иитање: У једној општини има довољно имања, која припадају грађанима друге општине. На тим имањима се врше злонамерне паљевине, противправни поништаји ствари и крађе. Оштеђени грађани из друге општине траже накнаду штете од општине, у којој се налазе имања и где сукривице учињене, и ова им накнадудаје, али је суд са одбором ове општине донео одлуку: да се штета распоређује и наплаћује и од грађана из друге општине, који имају имања у атару општине, која штету плаћа. Пита се: да лије ово правилно? Одговор: Сваку штету учињену злонамерном паљевином и намерним противзаконим поништајем необезбеђених ствари, као и крађом: стоке, земљоделских алата, хране људске и сточне, воћа, живине, кошница и пољских ограда, у атару сеоске општине и пољском имању варошких општина, дужна је оштећеном, на његов захтев, да накнади она оиштина, у атару које је кажњиво дело извршено, ако се кривац не ухвати у року од тридесет дана од кад је иследна државна власт извештена о извршењу кривичног дела; а ако је кривац ухваћен, а накнада штете од њега не може да се изврши, онда накнаду плаћа општина, из које је кривац. Ову накнаду штете, по закону о накнади штете учињене злонамерном паљевином и намерним против-законим поништајем ствари, општина је дужна да плати на основу пресуде судске према члану 17. тога закона или на основу поравнања између одговорне општине и оштећеног лица према члану 19. тога закона. По члану 22. истог закона суд одговорне општине у споразуму са одбором досуђену штету распорођује »на поједине грађане своје општине по пореским главама« и наплаћује у року од три месеца. — Из напред изложеног излази, да се накнада штете има учинити и грађанима из других општина, кад имају имања ван атара своје општине. Штету пак распоређивати на грађане других онштина, кад ови имају имања у општини где се штета чини, нема

ослонца у закону, јер закон шта више изрично каже, да ће се штета распоређивати на грађане »своје општине* по пореским главама. Према томе одлука општинског суда и одбора, о којој је реч у питању, није саобразна закону. И неправо је штету наплаћивати од суседних грађана, кад се претпоставља:, да штету у првом реду чине грађани — мештани; да мештани најлакше могу спречавати чињење кривичних дела и помоћи хватању криваца; и да суседни грађани плаћају евентралне штете у својој општини. * * * Д. Ивковић, деловођа општине лопушничке, упутио је питање овакве садржине: Један грађанин са границе свога имања премести плот и захвати један део суседовог имања; услед тога овај га тужи за заузеће и тражи да га власт казни и осуди на повраћај заузетог земљиш га и на плаћање трошкова. Власт изађе на лице места ради увиђаја, али заузимач, видећи да ће одговарати за заузеће, у томе поврати плот на првашње место; власт утврди, да је заузеће постојало. КадЈе тужени узет на одговор, брани се, да кривица не посгоји, јер је плот повратио у првашње стање. Али ипак без обзира на ову реч туженога и без извиђаја његове одбране он буде кажњен са неколико дана затвора, а том пресудом му наређено још да изузету земљу врати суседу. Ову пресуду поништио је првостепени суд, што одбрана није извиђена, и што се није ценило. да ли постоји каква кривична , одговорност, кад је тужени сгвар повратиоу првашње стање. — Пита се: има ли кривичне одговорности до оптуженога, какве и како га треба казнити ? Одговор? Ко самовласно, али без насиља, захвати или присвоји што од туђег непокретног имања, кажњава се ио § 375. а. кривичног закона од три до тридесет дана, и наредиће му се, да заузето имање наиусти, а да своје право редовним путем код надлежног суда докаже. — Кад је власт утврдила да је дело заузећа постојало и кад тужени у одбрани наводи. да је ствар повратио у првашње стање, т.ј. да заузеће више не постоји, онда је требало утврдити, да ли су наводи истинити,

па тек с погледом на то донети одлуку по тужби због заузећа. — Навод туженога, да је плот вратио на своје старо место, не искључује његову кривичну одговорност, јер дело заузећа иостојало је, и за то дело он треба да буде кажњен. Али о овоме треба да одлучи власт, којој је тужба дата — Пресудом не треба наређивати, да тужени дотично земљиште уступи тужиоцу, ако се увиђајем утврди, да је тужени заузето земљиитте већ напустио. — Ма да околност. да ли је плот враћен на првашње место од стране туженога, не утиче на постојање кривичног дела из § 375. а. кривичног закона и не искључује кривичну одговорност заузимача, ипак ту околност треба нзвидети, и у пресуди је оценити, како би пресуда према § 33. полицијске уредбе била основана на потпуном, довршеном извиђају, и како би се кривцу определила она казна између минимума и максимума, коју је у ствари заслужио с погледом на прилике, које су претходиле и пратиле чињење кривице. Напуштање заузетог земљншта и увиђање своје кривице ире расправе кривичног предмета, свакојако треба да утиче на величину казне, на одмеравање кривичне одговорности. Властима је остављено, да се у даном случају крећу између најмање и највеће мере законом одређене казне, али та примена казне не сме бити произвољна и без обзира на све околности лица и учињеног дела, јер се произвољним примењивањем казне промаша циљ и пренебрегава дух закона, који је утврдио мииимум и максимум казне, да би се у тим границама применила казна, која се у извесној кривици, према дотичном лицу и под утврђеним околностима, пока.зала као праведна, заслужена, и целисходна; намера законодавца у одређивању најмање и највеће мере казне не може бити друга него да казна буде сразмерна виличини учичене кривице а не произвољна; да би та оцена могла бити правилна и мера казне да би била изречена у духу закона, потребно је не само утврдити, да је кажњиво дело учињено, и да је оно према окривљеном доказано, него и да су извиђене и оцењене све околности, које би могле имати утицаја на величину казне. У § 38. полициске уредбе наређује се, да ће се казна повећа-