Полицијски гласник

СТРАНА 260.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 33.

ком покрила очи, другом држи за руку шестогодишнЈег смнчића, а сва се тресе од конвулзивног јецања. Док жена није била још ударила у плач, човек је говорио, тешио је. Кад је отпочела јецати и трести се, оц је и сам занемео. Окренуо главу у страну, руком глади по коси свог синчића, и стоји тако, непомичан, не смејући да проговори, јер осећа да би му се глас удавио у плачу, који му навире у грло. За то време дете и само тихо плаче, иогледајући бојажљиво у апсанске прозоре с решеткама и премишљајући: » Зар није мој тата најјачи и најбољи човек на свету? Ко је то могао ухватити и затворити овде мог тату ? Ко је то био тако рђав?.. (< У другом крају стоје опет њих троје: старац, баба и један млад човек, судски притвореник. Млади човек је у тешким оковима, али изгледа као да он то и не зна, или не осећа, јер се непрестано весело смешка и упреда густе црне брчиће. До пре два месеца још био је у своме селу, радио земљу, крчио бранике, заламао винограде, прашио и окопавао кукурузе и денуо жито у стогове, погледајући, сав срећан, весело на своју младу женицу, а Данас, у окову и синџиру, чами иза тамничких решетки. Њега је довде довелажена. Варалага је са његовим слугом. Он би, додуше, овда онда, чуо поштогод о томе од својих познаника, али је све то сматрао као пријатељску пошалицу. Требало је да дође Истина па да му отвори очи. И она је дошла. Затекао их је на делу. У тренутку праведног огорчења пустио је на вољу свом увређеном самољубљу и случајном заносу своје увређене частн. И, тако, сад одговара за двогубо убиство. Његови родитељи: старац и баба, који су дошли, да му у пригвор доносу своје понуде и своје сузе, изгледају тако утучени, као да су они сами оптужени. Они не теше њега. Он теши њих. „Не плачите!® говори им — »не жалите за мном, кад ја сам не жалим ! Млад сам, здрав сам, савет ми је мирна. Ја сам задовољан! <( Изговарајући последње речи, млади човек се смешио сав срећан. Задовољство, које он осећа,, после крвљу опране частп и самољубља, тако је силно и велико. да се пред њиме губе сви други породични и морални обзири, и да постаје слеп

за тако безначајне ситнице, као што су: синџири и окови. У једном куту стоје погружени њих двоје: старац и баба. Румуни. Старац је окован. Одговара за убиство своје снахе. И ако је осуђен на 20 година робије у тешком окову, коју је осуду оснажио и Касациони Суд, сгарчић је, изгледао, скоро пркосно равнодушан. Сух, жилав, кукастог носа, проседе, мале Француске брадице и препланула лица, он гледа око себе потпуно мирно и готово с љубопиством. Његова суха, оронула баба стоји погурена пред њиме, притисла очи шамијом, а рамена и илећа грчевито јој се тресу од очајничког, пригушеног јецања. Не зна човек шта је непријатније: да ли гледати мирноћу овог седамдесетогодишњег старца, који је једном ногом у гробу, па, ири свем том, не увиђа шта значи за-њ двадесетогодишња робија, или гледати сузе и несрећу ове слабуњаве бабе, којој је, и без тога, било доста жпвотног бремена: у њеној старости и слабости. На самој средини дворишта, око једног, као капља младог, и као дрен здравог притворешша наврстала се читава гомилица рођака. Притвореник је у оковима, али то ништа не смета ни њему ни његовим рођацима да се сасвим весело разговарају п гласно кикоћу. Откуда то? Одговор је прост. Притвореник, који је са више осталих одговарао за разбојништво. ослобођен је казне из недостатка доказа. Сад је ирвостепена пресуда пред Касацијом. И чим буде осиажена, — сви у то тврдо верују — притвореник ће се отрести и окова и тамнице. Шта мари, што је пресуда изречена из недостатка доказа. Зар та »мала® морална љага може помутити силан осећај радости у нашег сељака, који своју кућицу ii СЛобоДИЦу вол ! унаточ свих моралних скрупула. — Е кад се само срећно сврши, сине мој! — Е, браво Павле! Жив био мајци — Пази га, молим те, како се поправно, као да ни дана није тамновао!.. — Чекај ти само, чекај, обешењаче! Још неколико дана, па чим дођеш у село, одмах ће те твој чича —- Мијат оженити. Првом девојком у селу јакако!

— Не, Чика Мијо, по Богу! кроз смех се опире Павле. — Зар с једне робије на другу?!.. — Ха! Ха! Ха! — сви се засмејаше грехотом. — Лакше ви тамо! Нисте у мејани! обрецује се апсанџија с друге стране дворпшта. Наступа моменталпа тишина. Само се чује ошгра звека окова и лапбрљање оковапих синџира. То неколико окованнх нритвореника бесирекидно шпартају од једногзида до другог... То су људп из других округа, који су извршили злочин на територији овог суда. Њима нити је ко дошао нити има ко доћи у походе. Сами са извештаченом филозофском мирноћом, они корачају кроз дворнгате. Кад их погледате у очи, они не спуштају поглед, већ вас и дал>е упорно и скоро охоло гледају, као да би хтели рећи: Видите ли у каквој сам великој несрећи, и како је, ипак, ја мирно и лако подносим. На самом крају дворишта, шћућурене на двема кладама седе две оптужене сељанке. Њима данас, случајно, није нико дошао и зато су узнемирене. Старпја, која плете час по, па остави плетиво у крило, дуго и дуго гледа у стаклена врата, ишчекујући неће ли се на њима још ко појавити, па, кад не угледавши никога, дубоко уздахне, обара главу и опет махинално узима плетиво. Млађа, лепа као уписапа, саставила обе руке па њима обухватилаједно своје обло колено и немарно се клацка, при чему је две отпуштене као угљен црне, дуге плетснице куцкају по једрим плећима... „Је ли чика — Гајо, зашто мој Вилип није данас дошао? — Богме не знам — одговара овај. — Ако није на кулуку, онда је сигурно отишао на данашњи ианађур. — Море јок! — несташно добацује један млад сељак. — Каки кулук! Каки панађур какви бакрачи Нашао другу лепшу невесту, па као вели: што да цепам опапке чак до суда.. — Куш ти! Кад те нико не пи га — поклапа га млада сељанка. Околни се смеју, гутајући погледима лепу оптужену. Старија сељанка одговара за тровање, а ова млађа за злонамерну паљевипу. Као да су, по неком скривеном природном закону, мушки пренели на женске вршење тих двеју кривица, јер, готово родовне, код