Полицијски гласник

БРОЈ 33.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 259.

напољу, у трави, пред лицем судске зграде. Једни се предали суморним мислима, бленући безизразним и укоченим погледом у какву травку, или изломљену тарабу. Други наслошени леђима о зид, с рукама обавијеним око уздигнутих колена, која умало што им не додирују браду, дремају и сунчају се на лакој јесењој пригревици. Трећи, извал>ени ничнце, с главом на торби и раширених руку, спавају и хрчу увелико, док око њих весело зује пчеле, цвеће мирише, и стари, бели »судски мачак" немарно прелази преко торби и испружених старачких руку и ногу. Док, напољу, старци тако спавају или куњају, и док остала маса света по ходницима вреви, пљује и кашље, дотле је у судском дворишту, у залеђу судске зграде, окруженом са свих страна зидовима, већ све спремно за »састанак«. Дежурни судски чиновник са рукама завученим у џепове, одмереним корацима, достојанствено, и час пб погледајући на апсанске решетке, или на стаклена врата, иза којих чека нестрпељива »публика«, шета, певушећи кроз зубе неку веселу арију из »Риђокосе«. Апсанџија је откључао апсане, и из ових су покуљале густе масе притвореника. Са прљавим и у комаде испараклајисаним губерима, ћебадима и чергама, боси, бледи и испијени, излазе они жудно на светлост и ваздух. Са њиховим неартикулованим веселим узвицима, који тако подсећају на веселу рику говеда или њискање младих коња, кад се изненадно пусте из штале на отаву, мењају се јасни метални звуци од окова и ритмично чангрљање оковских синџира. — »У ред!« — заповеда апсанџија. И сви ти »бивши људи <( , пошто су у магновењу прострли на затегнуто уже своје покриваче и своје гуњеве, да се иросунчају, стају послушно у ред. Старац до младџћа, младић уз дете, а дете уз средовечна човека. Образује се неколико паралелних редова у квадрату. Апсанџија тада иде од једног до другог, редом, вршећи преглед: завлачи руку у џепове сељачких „џока С( , антерија и гуњева, пипа по недрима тежињавих сељачких кошуља, завлачи руку у чакшире, прегледа чарапе и опанке, наређује

сваком притворенику да покаже празне шаке, и тек кад не нађе нишга ни сумњиво, ни забрањено, он прелази даље. ' У једном тренутку, апсанџија, пошто је свршио преглед над једним Румуном, младићем од 18 година, који је одговарао за опасну крађу и својим обешењаштвом дозлогрдио свима осталим притвореницима, нареди му оштро: — »Зини! (( Влах, изненађен и збуњен, чињаше се луд, правећи се да не разуме наредбу. — »Зини! (( —дрекну срдито апсанџија. И тада сви присутни, с изненађењем, угледаше где апсанџија пружи и завуче два прста у отворена младићева уста, и отуда, испод језика, извуче једну уклупчану цедуљицу... — »Дрскост! Нитковлук!" — номисли апсанџија. в — Покушај осујећења кривичне истраге недозвољеним договарањем! (( —помисли, у званичној позитури, судски чиновник. Сви се весело и злурадо насмејаше. Док се смех још орио, апсанџија, ражљућен Румуновим поступком, приши му шамар. — »Не! Не туци га! Па то ти закон не даје право! с< умеша се судски чиновник; „али издвој га у ћелију, па, по свршеном »састанку« да ми га доведеш у канцеларију на саслушање®. Апсанџија учини одмах тако и, по повратку, продужи прегледање осталих уфронћених притвореника. За десет минута беше и с тим готов. — »Ајде, пуштај!« — нареди сухо чиновник. Један судски служитељ, који је стајао уз судску зграду пред затвореним стакленим вратима, отвори ова, викнувши: — »Улаз'те! (( Нестрцељива маса јурну, и, у магновењу, загуши улазак. — »Полако, или ћу сад опет затворити врата,! (( припрети апсанџија — и то не оста без последица. Тихо, не вичући, у најбол>ем реду, улазила је маса света, и за три минута испуни апсанско двориште. Које притвореника, које посетилаца, било је ту на две стОтине душа.

Један апсанџија и један служитељ, од којих је први био наоружан петопуким револвером најпримитивније конструкције, а други обичном двоцевком, Бог би знао кад и како напуњеном, нредстављаху једине чуваре ове велике множине притвореника, а онај један судски чиновник, који је, завучених руку у џепове, непрестано перјао кроз двориште од зида до зида, представљао је једину контролу над вођењем разговора између свих тих притвореника и њихових посетилаца! Али зар је он за то крив! Да би се извела потпуна и савесна контрола, потребно би било за извесно време суспендовати цео судски рад, па, као контролоре, извести цео судски персонал у судско двориште. Како такав начин и обим контроле нису предвиђени законом, а мучно да би у пракси и били изводљиви, то и даље, ио свима нашим првостепеним судовима, остаје по старом: »контроле« има, она постоји, али рго (огта. У место да се посета притвореника врши по групама, једно за другим, она се врши једновремено, у маси. У место да судски чиновник има могућности присуствовати наизменице свима разговорима, он се огранчава просто на то, да буде виђен од свих притвореника и посетилаца, те да их бар својом појавом опомене на присуство власти, кад већ нема могућности да Фактички контролише њихове разговоре. Чим је »публика« ушла у двориште, забруја са свих страна, као у кошници: — »Овамо, Јово! — „Ево ме, Перо! — »Где си, Јанко! — »Помоз Бог, земљаче! — »Здраво живо! (С Рођаци се налазе с рођацима. Познаппци с познаницима. Образују се мале засебне групе. Свака се занима својим недаћама и својим јадима. У једном крају стоје њих троје: човек, жена и дете. Човек је судски притвореник жена и дете су посетиоци. Човеку је, јутрос, у суду, саопштено да је и Касациони Суд одобрио пресуду, којом је осуђен на шест година робије због аФектуалног убијства. Он то сад саопштава жени. Она, сува, бледа, пресамићена, једном ру-