Полицијски гласник

ВРОЈ 34.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 267.

Питома, млада жена још чека на долазак замитљоног, идеалног, леиог човека, и оиа је зато несрећна. Урањен, гојазни, стари љен супруг не чека више на визије јер има норед себе стварност. Он је срећан. Али срећа у љубави ннје никад иотпуна, ако и ЛЈубљена особа није срећна. Помисао, да ; можда, млада жена није срећна, пала би, овда онда, као мрачна пега на ведрину душевиог расположења старог господина Велибора. Он покушава, да, пошто пото, и у ње пробуди страоно осећање. Како да је што чвршће приљуби уза се ? Како приволети љубичицу, да своју лепу цветну круницу страсно прислони уз чворновато дебло старог, мргодног раста, чија је кора опала ? Да не би, можда, ту помогла љубомора ? Да покуша. Отпочеће из далека. — Баш смо добро урадили, је ли, што смо, на неко време, дошли овде, у пољску самоћу? — Како то? — Гако: н далеко смо од злобних очију света и можемо по вољи да се предамо себи и својим сновима. Је ли? — Јесте.. — учини она махинално, тоном каквим се говори, обично, о лепом и ружном времену. — Што се мене тиче, ја сам потиуно срећан. А надам се да си II ти тако? — И ја сам потпуно задовољна. — Само задовољна? А зар не и срећна ? — Нашто тако питање ? Ја ннкад нисам правила разлику пзмеђу среће и задовољства. Нема среће без задовољства. — Али има задовол>ства без среће ? — Не зпам — одврати жена, поруменсвши — али што знам, то је: да не желим нпшта више. Мени је добро... — То ми је.мило, драга моја, али би ми још милије било да знам, да ли си од увек била тако љунка без топлине и пријатна без страсти? Да ли је могуће, да то мало, златно срце никад у животу није узбуђено и страсно закуцало ? — Никад!

—- Боже мој, да лн је то могуће ?! Да си ти била хладна и неприступна, то још и којекако могу разумети, али да мушкарци нису имали очију за твоје дражи и тоје златно срце, то је просто невероватно. Онда сам ја нрвн човек који је очаран твојом лепотом, који те воли и који ти то исповеда. Каква завидна срећа! — Ха, чекај, да те мало насадим — помисли враголасто млада жена, па ће онда рећи: — Управо, само један једиии пут дошла сам у додир с једним младим, лепим човеком, који ме је истински љубио. — И кога си тп љубила? — То не! Али, ако ме још једанпут прекинеш, зпај да нећу више ни речце ирословиги! — Опрости нисам мислио, да те вређам. Молим те, продужи! — Дакле, он се упознао са мном на једном концерту. Од то доба стално је ишао за мном. Пајпре на даљем, потом на ближем растојању. Напослетку се већ толико осмелио, да ме је увек пратио до куће. Ласкавим коплиментима мојој » надземаљској лепоти", мојим „кадиФастим голубиЈим очима", и »златном срцу,,, не беше никад краја. Човек је био леп, то се мора признати. Али ни сваколика његова лепота није.га могла спасти. Његова љубавна катастрофа дошла је врло брзо. То је било једнбг лепог летњег дана. Направили смо били излет у шуму. После ручка, кад јо припека била на врхунцу, издвојим се из друштва и пођем дубље у шуму на оближњи студенац, те да се тамо расхладим. Нисам учинила ни тридесет корачаји, кад зачујем за собом нечији ход. Окренем се љубопитљиво: мој обожавплац! — Куда ћете ви ? упитам. — На студенац. — Зар за мном? — Ни за вама, ни пред вама, госпођице, већ само својим путем. То је једини пут до извора, и зар сам ја крив, што сте ви, пре но што сам ја и иошао, већ били иошли пре мене? — То не... али... — Уосталом, ако је то ваша жеља, ја ћу се одмах, истога часа, вратити натраг.

У тренутку кад сам мислила да му одговорим, да нема потребе за такву ,,жртву (( , деси-се нешто неочекивано. Мој лепп пратилац наједаннут крикну од непријатног изненађења. Кад сам се окренула, имала сам шта и видети: на једној, незгодно испреченој, грани виси закачен и господинов шешир и господинова барока, а он, мој несрећни каваљер, гологлав, без и једне длаке косе, ћелав као од мајке рођен, иостиђен и пренеражен, стоји на месту као укопан. Како је шцао устопице за мном, и расејано гледао у покрете мога тела, он пијс ни обраћао пажњу на пут којим иде, те му се тако могла и десити ова непријатност. Ма колико да је ситуација била комична, и ма како да је тешко било уздржати се од омировског смеха, ја сам ипак осећала сажаљења према несрећном младом човеку, и правила сам се, као да ништа нисам ни видела: продужила сам мирно пут к извору. Но, моја мирноћа није могла умнрити младога човека. Он је добро уочио да сам ја све видела, и разумео је, да је од тог момента изгубио сваку вредност у мојим очима. Док сам сеја бавилана студенцу. он се, ненриметно, вратио стазом натраг, а кад сам стигла међу друштво, њега тамо није било. Кришом је умакао. И никад, никад га више нисам видела. На годину дана доцније, чула сам да је отишао као добровољац у рат турско - талијански, и да је тамо погинуо ириликом једног крвавог окршаја... — То су моје прве и последње симпатије — заврши жена — и, ето, како су траги-комично окончане! — Интересантно заиста! — Али ти си, случајно, цео свој живот провео мирно, без и једног узбуђења,' без и једног друштвеног потреса. Смела бих се опкладити, да је један дан протекао онако исто као и други: без икаквог догађаја. и доживљаја, досадно, споро, једнолико. И, убеђена да је тако, ја жалим што је тако. Да није тако, можда би у данашњем нашем животу, коме иначе нема никакве замерке, ипак било много више веселости !