Полицијски гласник

СТРАНА 276.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 35.

На десетину корачаји далеко од обале назире се кроз помрчину мрачна купа старе, напуштене колебе, у запарложеној њиви покојног газда Неше. — Хајде, да се овде склоним ! рече Милош у себи, и уђе унутра. — Неће проћи ни ио сата, а Јован ће проћи овуда, баш поред саме ове колебе... Мокар као моча, са натученом шубаром на очи, седео је Милош на једом бусену сухе траве с унутрашње стране уласка у колебу и зловољно и нервозно гледао у помрчину пред собом. На један километар растојања, гамо на реци блештала је лампа у воденици старог воденичара Мијушка и видело се лепо, како, под том светлошћу, река трепери као каква дивна, кратка сребрна пантљика. Чим лампа није угашена, значи да воденичар још није заспао. Потмуло шуштање воденичног јаза стапа се с пљуштањем кише у једну огромну, једноставну хуку. — Хо! Ко ли је ово овде бставио! — чу се из мрака мушки глас. Милош одмах по гласу познаде Јована, који се био спотакао о једну грану постављену на сред пута Милошевом руком. —- Ту си! Мој си! помисли Милош — Псето једно, хоћеш Паву ? Ево ти Паве! — Велокори револвер забеле се у Милошевој руци. Груну пуцањ. Без гласа, без јаука, сруши се Јован, погођен, случајно у само срце. Милош јасно чу, како Јованов труп, при паду, шљепну у бару насред иута, па истрча из колебе. Наднесе се над Јованом, и уверивши се, да је овај већ у последњим часовима агоније, потрча обазриво к реци, баци у њу свој револвер, који би га могао одати, па се онда изгуби у помрчину, невиђен и неопажен, јурећи преко утрина и ливада. Несрећа је хтела, да одмах по бегству Милошеву, наиђе на лице места од супротне стране мој клијенат Павле, један од најмирнијих и најчеститијих момака у селу. Враћао се са своје појате, и тек што је био оставио за леђима воденицу. Идући тако размишљао је о својим сутрашњим пословима, о ста-

рој болесној мајци коју ће сутра морати водити у варош доктору, о своме колском дешњаку, доброме „жероњи«, који је, ономад, несрећним случујем, изгубио један рог, кад, наједанпут, како је зкурио, набаса у помрчини на некакав крупан предмет, спотаче се, поведе, и прући колико је дуг. Уставши погледа боље, и примети пред собом човечији леш. — Ко ли је ово, Боже мој ? помисли. Кресну жигицу, и при њеној дрхтавој светлости, узбуђен, и више ожалошћен, него поплашен, познаде у локви крви мртвог Јована, свог првог комшију с којим се баш јуче нешто био сноречкао због синора, али кога, иначе, никада није мрзео. Ваља напоменути, да је Павле био од оних безазлених и простодушних наших сеоских момака, који, у доброти и чистоти свог срца, тврдо верују да су у животу, све ствари и појаве и у суштини онакве какве споља изгледају, да доброта мора бити увек награђена а невиност обелодањена, и да никад, ни по чему, не може бити опасно извршити једно самарићанско дело. После те напомене, која је била потребна, биће потпуно разумљиво даље Павлово понашање. — Несрећни Јоване ! — жаљаше он човека, с којим се још колико јуче био завадко. — Како си и мртав леп, као да си заспао! Ко ли те овако душмански уби, грех му на душу! Међутим, киша је непрестано падала, и Павлу се учини, да би било сасвим нечовечно оставити на оваквбј непогоди и свог мртвог непријатеља. — После, Јован није био мој непријатељ — размишљаше Павле. — Једна мала свађа, без дубљег основа, не може никад између два разумна човека ископати онај непремостиви јаз, који се зове крвно неиријатељство. Ја нисам никада мрзео Јована. Но, узмимо случај, да сам га баш и мрзео жива, зар га могу мрзети мртва? И најгори наш непријатељ, кад пред нама лежи мртав, није више наш неиријатељ, него наш ближњи, наш брат. Не! не могу никако овде оставити Јована, па ма шта било! Рекавши то у себи, Павле подухвати обема рукама леш младога

Јована, издиже га својим џииовским, снажним рукама, метну себи на леђа и понесе у оближњу ча-Мијушкову воденицу. Таман се стари воденичар, раскомоћен и дремљив, спремао да затвори воденична врата, па да угаси лампу и легне, кад зачу с поља људске кораке и куцање на вратима. — Ко је? — Павле, твој комшија. Враћам се с појате. Отвори. Водеиичар огвори врата, но, кад, при светлости лампе угледа страшни терет на џиновским Павловим леђима, он се, узбуђен и поплашен, једва задржа на ногама. — Шга је то, по Богу брате! Куд ћеш с тим овамо ? — - Море, не питај, несрећа! Натранах у путу на мртвог Јована... Лежи човек у сред баре.. А киша пада као из кабла. Да га не би пси ноћас растргли, рекох, хајд да га донесем овде у сухоту, па да онда известимо власт... — Иди ти с милим Богом! зацика стари чика Мијушко гласом у коме је било помешаио и страха и љутине. — Одмах, да си се чистио с мога прага! Зар да ми под старост навлачиш несрећу на врат? —- Море, не бој се ништа, чаМијо! Чекај, да стоварим ту овог несрећника! — рећи ће Павле, па поуми да уђе у воденицу. — Напоље! Натраг! дрекаше избезумљени старчић, који у том тренутку више личаше на једну од многобројних воденичнпх авети и привиђења, којима бајке обилују, . него ли на воденичара. На једној је страни стајао Павле, на другој воденичар. На једној је страни била хуманост, а на другој страх. Хуманост није хтела да зна за малодушне разлоге страха; она је вршила своју дужност. Павле уђе и стовари мртваца. Шта ће после воденичар радити с мртвим Јовановим телом, да ли ће га задржати под кровом док не сване, или га избацити напоље, да га гладни сеоски пси растргну, то га се није тицало. Главпо је, да је он, Павле, испунио своју дужност. (СВРШИЋЕ СЕ)