Полицијски гласник

ВРОЈ 35.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 275.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО КО Ј Е КРИВ? Сами су у купеу друге класе. Један од њих Страхиња Симовић, адвокат је у унутрапш.ости. Други, ГригориЈе Зубанчић, судија је у једноме од првостепених судова ; такође у унутрашњости. ВраћаЈу се из Престонице. Воз јури махнитом брзином кроз равне и једнолике атаре ушорених и лепих јасеничких села. Пошто су, још у почетку вожње прочитали цео свежањ новина, купљених на престоничкој железничкој станици, ношто су, затим, дуго п дуго, читавим сахатима, гледали кроз вагонско окно, како поред њих иролећу дрвета, куће, брдашца и речице, и, пошто су, уморени тим једноликим сликама, били готово већ придремали, путници радознало управљају поглед један на другог, и, да би разбили железничку досаду, упознају се један с другим. Сличност њихове проФесије убрзо даје очекивани правац разговору. Кад свсштеници направе познанс/гво, они тада говоре о »преуређењу свештеничког стања (( , трговци о берзанском курсу и исцрпљености извозног контингента, земљорадници о овогодишњем „берићету" и великим »дацијама«, учитељи о непотребности школског надзора и потреби увођења аналФабетских курсова, практиканти и књижевници о продужењу мораторијума, а судије и адвокати о чему ће другом говорити, ако не о својим судским пословима и ономе што је с тиме у вези! Тако је онда разумљиво, што су господин Страхиња и господин Григорије већ после десет минута од момента нознанства отпочели страсну препирку о нашем кривичном правосуђу и кривичном законодавству. — Верујте ви мени — рече најзад господин Страхиња господину Григорију — после последњег случаја који сам, пре неки дан, имао у својој адвокатској пракси, ја сам изгубио сваку веру у земаљску правду и наше људско правосуђе.. — Баш бисте ми учинили велико задовољство, кад бисте ме упознали с тим случајем! — на то ће господин Григорије са једним једва

приметпим ироничним осмеЈхом човека чија је проФесија и пехотице увређена. — Е, лепо! Ондачујте! —рећи ће господин Страхина. Господин Григорије се удобно завали у кожио канабе, пребаци ногу нреко ноге, а главу забаци, узевгии на се израз стрпљивог чекања. — Први чин трагедије — отпоче господин Страхиња — дешава се на вагпару, у среском месту. Била је Велика Госпођа. Вашар је био обилато посећен. Безброј продаваца и продавпица сваке врсте. Мало подаље од каФанских шатри, продавница и безбројне стоке, на једном засебиом, и лепо уравњеном месту вије се коло. Цигански оркестар дигао тако паклену ларму, да још мало треба, па да се од ње поплаше сви волови на вашару. У колу је пуно кршних момака и дивних девојака. Од девојака највише пада у очи лепа Пава из оближњег села, а од момака: Јован и Милош, који су уз то најбољи играчи, и који се у игри увек хватају до Паве: један с једне, други с друге стране. Девојка подједнако симпатише и једном и другом. Ако је по лепоти, обојица су кршни и лепи каоуписани; ако је по имућности, обојица су из првих кућа у селу; а, ако је по младости, обојица су још млади као капља: Јовану двадесет и једна Милошу двадесет година. Зато је лепој сеоској девојци и било тешко да се определи између ова два супарника. А зато што се није могла определити искључиво ии за једног ни за другог, већ је и даље указивала, истовремено, пажњу обојици, зато је и дошло до катасгроФе. Заметак злу био је у овој сцепи после једног одиграног кола. — Паво! — рећи ће Милош девојци, пошто су се пустили из игре — молим те на две речи! Девојка пође с њиме мало подаље од кола, но не учини ни десет корачаји, а Јован им приђе с речима: — А нећемо тако! Ово је коло. Овде је општа јавна збава... И ја те молим, Паво, да одиграмо још само ово коло! Дотле нек млади газда Милош дивани са мојом бабаСинђом насамо! — Ти си, жебраче један, достојна, прилика за бабе, а не ја.

— Шта велиш! Збуњена и уплашена овим непријатељским дијалогом, млада девојка, немајући срца да отворено стане ни уз једног, ни уз другог, остави их обојицу и оде те се, преко срца, ухвати сама у коло, између две своје другарице. Милош и Јован остадоше још неколико тренутака у месту, па, пошто су се. за то време до воље изгрдили, растадоше се непријатељски. Сваки оде на своју страну. И један и други били су незадовољни. Сваки је налазио, да је Пава била према њему непажљива. И од тог тренутка, па до свршетка игре, више се ни један до ње не ухвати. Игранка је ускоро завршена. Вашар је био и прошао. Живот је у селу текао као и пре, својим обичним током. Оба супарника и даље су наизменично разговарали с девојком, ■и сваки је од њих био тврдо уверен да она мора бити његова. Ипак, Милош се не без разлога, прибојавао Јовановог супарништва, те кад једног дана пуче глас по селу, да ће се Пава и Јован ускоро верити, он се забрину и реши, да се отре.се супарннка ма по коју цену. Извештен једног дана да ће Јован у прву недељу увече ићи на иреноћиште у свој бостан, он спреми све што је требало за извршење своје паклене намере. Било је мрачно и суморно вече када је Милош, не јавивши се ником у кући, отворио неприметно прозор на својој спаваћој соби, и прошавши кроз иети, прескочио преко плота, иа се, кришом, на прстима, да га нико не чује, упутио преко утрина и ливада, доле на речну обалу. Киша јо сипала досадно и једнолико. Цела околина ћутала је глухом, мртвом тишином. Корачајући, тако, кроз помрчину, Милош се чинио као огромна, мрачна покретна сенка, из чије би средине, овда онда само нешто забеласало кроз помрчину: бела, коштана дршка од револвера за појасом. Ту је већ и река. Чује се пљутптање кише по узнемиреној речној површини.