Полицијски гласник

ВРОЈ 36.

Среска власт не може потврђивати исправе о куповини и продаји непокретности. Члап 22. Среска иласг извиђа сва преступна и злочина дела која се догоде у среву, и кривце спроводи окружном суду на суђење. Грађанска лица за војна кривична дела из § 4. и гл. XXIV Војног Казненог Законика, која учине у мобилном или ратном стању, иодлеже суђењу војних судова, сходно одредби § 297. законика о поступку војних судова у кривичним делима. Овим се замењује Указ од 16. октобра 1912. године (Бр. 239. »Српских Новина" од 21. окгобра 1912. год.). Са кривцима среска и окружна власт посгупа по § 9. законика о поступку судском у кривичним делима, и са актима о постојању дела спроводи их команди при којој је војни суд, на дал.и законски поступак. Члан 23. Среска власт извиђа и суди ова истунна дела о којима говори III част Кривичног Закона од29. марта 1860. године, било што прелазе круг надлежности општинских председника, било што је она нашла да их треба узети на ноступак. Полициска Уредба од 18. маја 1850. године важи као поступак среских власти у свему, само што се

ГЛАСНИК СТРАНА 283.

жалбе не подносе судовима него окружном начелству, и његова је одлука извршна. За рокове и овде важе прописи из чл. 9. ове Уредбе. Члан 24, Среска власт, но жалби, или по званичној дужности прегледа и потврђује или преиначава пресуде и решења општинских власти у кривичним и грађанским споровима. (НАСТАВИИЕ СЕ) * * * Његово Величанство Краљ Петар I благоволео је, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Правде, поставити: за контрактуалног лекара среза мигровачког, Др. Милосава Чеха, практичког лекара. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 10. септембра 1913. год. у Београду.

Његово Величанство Краљ Петар I благоволео је, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Правде, поставити : за архивара треће класе санитетског одељења Министарства Унутрашњих Дела, Благоја Перчевића, практиканта истога Министарства. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 10. септембра 1913. год. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО

ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАк) Не сиороКи да ова аргументација није боз своје вредности, ми ииак мислимо да сс но може стати на њено гледиште. Другим рочима, ми налазимо да, за иостојањо задруге, морају они који су у заједници бити бар сродници из шестога кола маторино лозс: ако они нису чак ни такви сродници, међу њима нема задруге. Јер, кааа §. 507. Грађ. Зак. тражи, за задругу, крвно сродство (остављамо на страну сродство по усвојењу, што нам овде не треба), он ту мисли на онакве сроднике између којих можо бити наслеђивања. Под сродством се ту разуме го, што ће рећи да, са овога гледишта, они који нису сродници ни ич шестога кола материне лозе нису сродници, а међу несроднцима не можо бити задруге. Ако би се усвојило, код овога питања, оно друго мишљење, тада бисмо дошли до тога резултата да би, у задрузи, наслеђивали иитестатски и они који не долазе ни у последњи наследни ред (§. 408. Грађ. Зак.), то јест наследила би, законски, и несродна лица. Тај рсзултат би се косио са §. 527. Грађ. Зак., по коме, као што знамо, на задругу, када је рсч о нас.леђивању, ваља лрименити правила о инокосним кућама, ако од њих законодавац није, код

задруге, изречно одступио, што овде није случај: и заиста, ниједан пропис не вели да у задрузи могу наследити и они који нису Ле сишз-у ни род из шестога кола маторине лозе, то јест да могу наследити, у задрузи, и лица несродна. §. 528. Грађ. Зак., нормирајући да »сродство у задрузи при наследству има првенство над сродством изван задруге, ма ово било и у ближем степену«, протпоставља, као гпто то видимо, да смо ми већ у присуству једне заједнице које има карактер задруге, па се онда расправља питање о наслеђивању оних који у тој заједници умру, а да једна заједница има карактер задруге потробно је да она постоји међу сродницима, а сродници су, овде, само лица до шестога кола маторине лозе закључно. Ако би се узело да задруге може бити и међу сродницима преко шестога кола материне лозе, онда би се задруга мсђу таквим сродницима могла склопити и уговором (§. 494. Грађ. Зак.), другим речима, могла би се задруга уговорити и међу онима који, са глодишто закона, нису сродници, противно правплу да је задруга сродничка заједница. А како јс, пак, у задрузи сродство, код наслеђивања. јаче него сродство изван задруге, то би се, на тај начин, помоћу уговора о задрузи изменио законски наследни ред: уговораче не би наследили они који су им најближи сродници и које ми претпостављамо изван зааруге, воћ они који су с њима у задрузи и ако су та лица сродници преко шостога кола материне лозе, лица, дакле, несродна: уговором о задрузи искључили би се из наслеђа за-

другара сродници који су у таквом степону сродства да могу да наследе, и ис кључили би се у корист несродних лица. Уговор о задрузи направио би наследницима несродиикеМи знамо, истина, да сЈе сигив мо^ке начпнити својим наследником и несродно лице, али то бива само помоћу тестамента или уговора на случај смрти, то су тестаментални (уговорни) наеледн ици, али не знамо за то да се неко који није сродник можо, и изван случаја тестамента или уговора на случај смрти , направити наследником: ово би била нека трећа врста наследника, ни тестамонтални (уговорни) ни интестатски (законски), јор законско наслеђивање иде само до шестога кола маторине лозе, — а такву врсту наслођивања закон наш не познаје. Законодавац допушта само то да се, уговором о задрузи, можо поремотити наследни ред само међу сродницима: састављајући задругу, задругари, тим путем, одређују себи за наследникз оно који ће им, у задрузи, бити најближи сродници у момонту њихове смрти, искључујућк сроднике исте лозе, кола и степона, или и ближо, изван задруге. Овде образовање зрдруге има дејство слично тостаменту (уговору на случај смрти). Али, то је све што законодавац допушта, што ће рећи да он не дозвољава да се иде даље, а на име, он не дозвољава да се, у виду задруге, несродници, на штету сроднича., начине наслодницима. Живојин М. Перић. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ' -(>ЖО- -