Полицијски гласник

БРОЈ 37.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 293.

је монотона, примитивна и неподношљива сељачка мелодија: »Еј, про-1)о Ле-вач, про-ђо Шума-ди-ју!..« Растојање између таљига и фијакера бивало је, сваким секундом, све мање. — Врдај, десно! —нареди Мијушко Фијакеристи. — Видиш, да су тамо, оним у тарницама, све саме неке пијанштуре! — Терај право, Симо! Не врдај! Ни Богу се не склањај! Колико њихов Фијакер, толико наше тарнице ! Право! — закрвављених очију вичу сељаци у тарницама своме кочијашу! Фијакер је, из обазривости, већ био сасвим скренуо на десну страну, и није више имао куд склањати се. Идућп, одмереном брзином, десном ивицом пута, он је чекао да таљиге које су се намерно биле упутиле махнитом брзином право на-њ, или скреиу у десно, и, на тај начин избегну катастрофу, или се сударе с њиме, па шта коме Бог да. Није се имало дуго чекати на критични моменат. Он је наступио после неколико секунада. Таљиге демонски захуктане, одједанпут налетеше на Фијакер, својим масивним и гломазним осовинама закачише за танку Фијакериску предњу осовину, и, у трен ока, пребигае је лако као сламку, па онда подухватише задњи Фијакериски трап, и тако силно одбацише, да цео Фијакер, у истом тренутку, одлете и скрха се у оближњи ендек. Ни таљиге нису прошле ништа боље. Како су се због судара с фијакером вранци у таљигама били понлашили и нагли у страну, то, скоро у истом часу, и таљиге одлетегае и сругаише се у ендек, тридесет корачаји даље од Фијакера. До мало пре, здрава. и читава, и нуна веселих пасажера, сад су обадвоја кола представљала жалосну гомилу рушевина. Фијакер је био изврнут и скоз иоломљен. Његови угрувани коњи још су лежали на земљи, уплетени у кајише од амова и дизгина, и немоћно се напрезали не би ли се исколебали. Фијакерист лежи на земљи тешко поврећен у главу. На уста и на нос тече ми крв. Кмет-Марко, лако повређен, лежи, поклопљен изврнутим предњим фи-

јакерским трапом, чији се точкови још у ваздуху окрећу од замаха. Остали, скочивши благовремено, били су неновређени. Код тарница још гора ситуација. Кочијагаева глава сва у крви. При извртању и паду, он је испао< из свог седишта унапред, тако незгодно, да га је коњ, павши у ров, притискнуо сапима свом тежином и размрскао му сву лобању. Други један сељак јауче лежећи с пребијеном ногом, трећем исчашена рука. Онај, што је, до мало пре, лежао мртав пијан у тарницама, сад, пробућен и освешћеп иотресом, седи на земљи, на два корака од изврнутих и поломљених тарница, из којих је испао, и разрогачених очију, зачуђен и унезверен, гледа на онај хаос око себе, као да пита: „Где сам ја ово? Каква су ово поломљена кола? Шта се то догодило, људи Божији? <( Он, и још два друга сељака, остали су, као неким чудом, неповређени, и ако се, у моменту катастроФе, нису спасавали скакањем из тарница. Али једна несрећа, увек повлачи другу. Чим је пандур Милован, — оргомна, брката људескара — срећно искочио из кола, и видео шта се догодило, трже револвер иза паса па с ускликом: »Чекајте да се наплатимо! <( јурну к тарницама. — Ходите, само ако смете! Ходите, да видите како геџа бије! (( викаше један сељак крај тарница, па, држећи у једној руци го нож, а у другој левче, извађено из кола, срљаше правце к Милоловану. — Миловане ! Миловане ! Стани! Не прави од једне несреће две! викаху за Милованом Мијушко и Милан... Али, како Милован није чуо, или није хтео чути своје другове, већ је и даље јурио к таљигама, то и Милан и Мијушко потрчаше за њим, те да, ако могу, спрече нову несрећу. Узалуд. Милован је већ био на десет корачаји растојања од свог противника, и кад му се приближи на два корака, он скреса на-њ револвер. Сељак је био само лако рањен у леву руку, у којој је држао левче, те сад, разјарен као рис, измахну десном руком у којој је био нож,

смерајући да Миловану, пре но што ће испалати други метак, зада смргни ударац. Али, у том моменту деси се нешто неочекивано. Мијушко, који је што игда може јурио за Милованом, баш стиже у том моменту, и, истрчавши пред Милована, не би ли га спречио да опет не пуца, тиме се, и нехотице, стави баш под ударац измахнутог сељачког ножа. Од јарости обневидели сељак није више имао могућности, да заустави, или коригује покрет своје деснице. Но-к, иамењен Миловану, суну одозго и зари се у врат моме Мијугаку, твоме несрећном оцу. Из једне скроз пресечене артерије шикну крв. Мијушко се сруши доле, и копрцајући се у хропцу, после неколико минути сврши. Кад виде шта је учинио, сељак се узбезекну. Милан и Милован склепташе га, савладаше и везаше. Други сељак престрављен новом несрећом, и не покуша да притече у помоћ свом другу, већ даде плећа и побеже безобзирце. Само још сеђаше уз тарнице онај мртви пијани сељак, кога пуцањ револвера, псовке и узвици беху сад готово сасвим освестили. — Јао, браћо моја, шта се ово направи! Јао, тешко си га нама! јадиковао је он, покугаавајући да устане на ноге гато му није никако могло поћи за руком, јер је увек, при сваком таквом покугаају, падао насатке у блато. Ни њему не остагае дужни, Пришише му неколико шамара, па и њега везаше, и остадоше чекајући на долазак власти, која убрзо стиже, учини увиђај и предузе даље ислеђење. -— Али, шта да ти причам даље, мила моја голубице — рече бака, завршујући своју причу — полициско и судско ислеђење, претреси, пресуде, жалбе, коначне пресуде, помиловања и издржавања осуде, то су све тешке, сувопарне ствари за твоју лепу безазлену главицу. Најинтересантније и, у исто време, најстрашније ја сам ти већ приповпдила: два погинула, три тешко, и два лако рањена, и то све за непун минут времена! И међу погинулим и твој јадни отац!..