Полицијски гласник

Г;Г'ОЈ 39.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 309.

■2. Једно лице плаћа непосредног годишњег пореза иа земљиште 3*58 динара, а кад бн исто лице хтело служити, могло би спгурно имати месечне 'зараде 20 динара, односно 240 динара годишње, на коју бм му зараду била годишња нореза са 1°/ 0 —2.40 динара а која би сума са сумом пореза на земљиште, изнела свега непосредног годишњег иореза 5.98 дин. Међутим дотичнн неће да служи. Пита се: може ли ово лице дооити уверење о сиротном стању или не? Одговор на прво питање: Сиромашна лица, кад докажу своје сиромаштво уверењем надлежне власти, не плаћају таксу. Као сиромашна лица сматрају се она, која не плаћају више од пет динара непосредног пореза без прпреза и личног пореза на годииу (а удовице са више од троје малолетпе деце и старешине задруга са више од троје малолетне чељади, а без пуполетних задругара, ако не плаћају вшпе од десет динара непосредног пореза, без приреза и личног пореза на годину). За издавање уверења о сиромаштву надлежан је по закону о таксама општински суд оног места, где лице, за које се уверење тражи, стално жнвн. Општински органи, у које долази и општински деловођа или писар, одговорни су по кривичном законику за издање лажне исираве, ако би издалп уверење о сиромаштву лицу, које по своме имаовном стању или ирема суми непосредног пореза који плаћа у догичној општини, нема права на уверење. Према томе општински суд треба да сцени Факта и на основу њих да донесе одлуку треба ли молиоцу издати тражено уверење о сиромаштву. — Ако дотично лице нема свога приновка смешаног са имаовнном његовог оца и брата, онда оно нема никаквог права на имаовину оца и брата, јор се та имаовина има сматрати за туђу и она је без значаја при пздавању уверења о сиромаштву у престављеном случају. — Кад ово лице не би живело оделито, на имању женипом, онда би се његова обавеза као задругара за илаћање таксе ценила према непосредном порезу, који плаћа старешина задруге, односно отац, јер се овде, по члану 5. тачки 6. закона о таксама, изузетно од одредаба грађанског за-

коника, отац и синови, који имање очево заједничкн уживају, сматрају као задругари. — Пошто у пре стављеном случају не постоји заједница живота између молпоца и његовог оца, имање очево не утиче на нлаћање таксе од стране молиоца. — Што се тиче самог наслеђа које се помиње у питању, о гоме не може битп речи све док је у животу молиочев отац. 0 наслеђу се води рачуна тек после смрти лица, које имаовину осгавља, и тек од тада наслеђевнна утиче на имаовно стање наследниково, по коме се опрсдел>ује пореза и могућност пдаћања такса. Одговор на друго пи гање: При издавању уверења у цељи неплаћања такса у грађанским сноровима, кривичним делима по тужби приватних, брачним парницама, административним сиоровима код свију властп и ради добијања школске сведоцбе, води се рачуна о имаовном стању, које је престављено плаћањем пореза, односно задужењем пореза гло појединим пореским објектима. Према томе, не може се узимати у обзир какве бп поједине објекте иореске могло имати које лице, већ какве објекте у ствари има. Дакле и ако би лице, у питању поменуто, могло служити и зарадити годишње неколико сто тина динара, те отуда плаћати порезу на зараду и на непкоретно имање већу од пег динара, ипак му треба издати уверење о сиромаштву, јер не плаћа у ствари толику порезу. — У сваком случају, кад општински суд нађе, да не може издати са каквих разлога тражено уверење о сиромаштву ради ослобођења плаћања такса, треба на захтев заинтересованог лица да донесе о томе одлуку, како би заинтересовани могао да изјавп жалбу пореском одел>ењу, које је надлежно да решава као првостепена власт по жалби због неиздан.а уверења о сиромаштву (последн.и сгав тачке 6. члана 5. закона о таксама). * * * Пнсар општине затоњске А. Вељковић актом од 27. септембра ове године уиутио је питање овакве садржине: — Одбор општине затоњске на предлог општинског суда одлуком својом од 3. октобра 1910. године

реишо је, да се из ошнтинског багремара од<ече триста багремова, па грање да се употреби за огрев, а дебла да се продаду и добивепи новац да се употреби за подизање нове општинске суднпце. Ову одлуку је одобрила и шумска управа и на лицу места обележила, гда да се изврши сеча, и наредила, да се по извршеној сечи земљиште стави под забран за пет година Један је грађанин оптужио опшгинске часнике за ову сечу, наводећи, да су ови багремови школска својина а не општинска, а за доказ тога поднео је тапију, којом се школа затоњска убаштинила у 1910. години на дотично земљиште; због овога председник општински, деловођа и одборнпци, који су донели одлуку, решењем првостененог суда стављени су под суд а да се из слободе бране. Како је председник општине сматрао, да је ово земЛЈигаге од давнина општпнско и да га је пошумила општина а не школа, то је оптужио бившу управу општинску, која је тапију иотврднла. — Ппта се: има ли овде одговорпости за часнике општинске, за одборнике, који су поменуту одлуку донелп ? да ли је пгго одговоран и деловођа општински? да ли ови могу кривично одговарати и поред тога што школски иуномоћник одустаје од тужбе и не тражи да се ово дело суди, иошто зна да је земљишге општинска својина? и, да ли могу ови одборпици одговарати и кажњени бити пре него тттто се расправи ствар по тужбп преседниковој због лажиог убаштпнења? Одговор: Часнпци општинскн могли су решавати и наређивати да се сече само она шума, која је општинска, на општинском земљишту. Ако је земљиште, где је сеча вршена заиста онштпнско, у том случају часници општипски, који су наредили сечу, пемају зашта одговарати. Али, ако је шума туђа, школска, часници су одговорни што су на туђем имању сечу вршили и тиме другоме штету у шумн причинили. Како се овде појавило спорно питање о својини дотичног земљишта и шуме, јер се не зна, да ли је земљиште општинско или школско, то треба прво извидети и утврдити својину шуме. Пошто школа има и тапију на снорно земљиште, и по-