Полицијски гласник

ВРОЈ 45.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 359.

на даље у истој кући и на истом имању, ту пе постоји задружни однос исмеђу оца и сина. Али § 471. грађанског судског поступка односи се у оваквом случају и на оца и штити га, тако, да се за дугове синовљеве не може продати онај део имаовпне синовљеве, који долази као део на његовог оца, нити може да син тај део отуђи док постоји заједница живота између сина и оца. Разуме се да ово важи за земљоделце. к.

ОДЛУКЕ ДРЖШОГ САВЕТА, КАСАДИОНОГ СУДА, И ВИШИХ ВЛАСТИ Кад су се уговарачи на писмен уговор сложили, онда све до потписа уговора исти не постоји, нити се може доказивати постојање уговора другим доказним средствима. — сведоцима, допуном ни главном заклетвом. (Одлука опште седиице Касац. Суда од 12. сепг. 1913. Бр. 2049). Тужилац Јеврем представио је првосгепеном суду : да је решењем суда општине марковачке упућен на грађанску парницу противу тужених Љубомира, Радомира и Павла, те да тим путем докаже: да има права својине на земљу зв. »Пољице <( и т. д. Поступајући по том решењу општ. суда тражио је од првост. суда да донесе пресуду: да је спорна земља његова својина и да му као такву тужени устуне у својину. На рочишту је објаснио: да је спорна земља некад била старина обеју парничних страна, па пре 10—11 година поравна се његов отац Ивко с туженима о овом спорном имању, и приликом тог поравнања саорно имање остане његовом оцу. То су поравиање учинили на лицу места, усмено и сагласили су се да оду у општински суд и да о томе наггишу протокол, али то није учињено. Да је овако било молио је суд да се испитају сведоци, који су били присутни поравнању, а поред ових сведока обећао је и заклетву. Затим је изјавио да нуди туженоме главну заклетву на ту околност да није поравнање учинио онако како га је представио изјављујући да повраћену прима. Туженп нису признали тужбене наводе, а да се сведоцп не могу унотребити као доказно средство према вре-

дности спора, те према томе да нема места ни допуној заклетвп. Главну заклетву примили оу на ту околност да није учињено онако поравнање како је тужилац објаснио. Првостепени је суд пресудио био: да се тужилац Јеврем одбије од тражења изложеног у реФерату пресуде као од тражења недоказаног, — наводећи ове разлоге: „Тужилачка страна нема до ;азе за своје наводе. Према њеном објашњењу у рочишној белешци Бр, 4667 о спорној земљи парнпчари су се поравњали и били сложни да о том поравнању напишу писмени уговор и признаду пред општинским судом. Па како сам тужилац признаје да тај угввор није написан, а према § 541 грађ. зак. ако су се стране сложиле на писмен уговор онда се он само са погписом уговарајућнх страна као закључен сматра, — то се има узети да тај уговор и не постоји и постојање његово не може се доказивати никаквим другим доказним средствима, па нп свсдоџбама, а нп заклетвом...® Касац. је суд примедбама свога одељења од 8. марта 1913. г. Бр. 577 поништио ову пресуду са ових разлога: »Погрешно суд узима да се постојање уговора — поравнања у овом случају не може доказивати сведоцима изаклетвом само иотоме, што је спор тужилачка страна повела доказујући да се са туженом на поравнање сложила, те да се по §541 грађ. зак. тај уговор само писменом може доказивати. Истина, до рочишта од 28. јануара 1912. год., управо до накнадне речи тужилачке страие на томе рочншту доказивање тужбеног тражења кретало се у томе правцу, и да није било накнадних изјава, парничних страна на томе рочишту, посматрање суда из ожалбене пресуде било би правилно. Али из те накнадне речи тужилачке стране видп се, да је она најзад као доказ за своје тражење пону дила туженој страни главну заклетву на околност, да је спорно имање приликом поравнања припало оцу тужиочевом, и да је тужена страна заклетву примила. По томе, а и по § 13 грађ. зек., ио коме воља и наредба човечија заступа закон, као и по начелу диспо:шције парничара у употреби доказа из § 304 т. 3 грађ. пост., не може се узети да се постојање уговора — норавнања не може доказивати главном за-

клетвом, те је суд погрешно одбио тужиоца од тражења, већ је у смислу §§ 281—190 гр. пост. требао да оцени, да ли има места главној заклетви на тек по тој оцени своју одлуку по овом спору донесе.. с< Ну, ваљев. првостеп. суд није усвојио ове примедбе Касац. Суда, већ је дао следеће противразлоге: »Суд налази, да накнадном изјавом парничара на белешци под Бр. 4667 ни у колико није изменио стање ствари, које је до те изјаве постојало, а Касациони Суд је поништио судску пресуду што налази да је том накнадном изјавом поремећено стање ствари. Тужилац представља, да је спорно имање некада било заједничка својина, па да се пре 10—11 година тужиочев отац поравнао са туженима односно једног имања, у које је улазило и сиорно, и тада, приликом тог поравнања, то је спорно имање остало тужиочевом оцу. То су поравнање учинили на лицу места усмено, пред сведоцима који су гада били општинскичасници, и само је требало да оду у општину и напишу протокол, али они нису општини предстали. Из тога Факта тужилац заснива своје право, и тај Факт хтео је сведоцима и допуном заклетвом да докаже; а накнадиом изјавом казао је: да, ако суд налази да се у овом случају сведоци не могу упоредити за доказно средство, онда је понудио главну заклетву, којом би доказао да је учињено поменуто поравнање, т. ј. онакво поравнање, како је горе изложено. Суд је нашао, да према § 541 грађ. зак. поравнање, како је представљено, нема важности, јер је сматрао да је ово случај: да су се парничари на иисмен угозор сложили, и онда све до његовог потписа сматра се да и не постоји. Због тога дакле, што се има сматрати да тај уговор правно не постоји, баш и кад би тај Факт био доказан, то суд није ни испитивао сведоке, нити је уиотребио главиу заклетву као доказ. Да је тужилац све ово и доказао, ипак не би имао право на тужбено тражење, а кад ни других доказа за своје тражење нема, он је пресудом одбијен«... Касациони Суд, у ошптој својој седници од 12. септембра 1913. год. под бр. 2049, усвојивши ове противразлоге ирвост. суда, оснажио ову