Последње строфе

Тад чудна жудња нека душу и евест ми мрви, И у сновима љубиш те сетне очи плаве,

Али зла елутња нека свила ми биће цело И кобне, тајне мисли пуне ужаса, страве Наговештавају ми да хтело ил не хтело ( срце, оставићеш те сетне очи плаве. Ваљево 917 гед.

: Жж #% Е На зелене њиве силази тишина И кроз вечерњу хтадовину села Спушта се сумрак. Јеца звук од звона, Како бих сада теби драго хтела Док на њиве слази пролећна тишина.

Душа је моја пуна успомена,

И пуна суза и горког кајања; Растанак с тобом тако тешко нада, Сахрањује те у место да сања Душа моја нуна болни успомена!

Гледам прелећу сенке од облака, преко гајева долина и њива

ја опет сама без тебе за свагда, Разишли смо се увек тако бива: Љубав је само сенка у облака!

Шабац 1921.

У светлу пролетњу ноћ

Небесне висине блистаху у сјају, Пролетње звезде трнуле су тихо

Из горског мрака мириси нам стижу Пролетњн ветар док је грање нихо, Небесна пространства блистају у сјају

Тишина ноћна мисо је имала