Последње строфе

25 2

—ИљушиХтела бих да знам Дал љубав твоја драги Зар беше само лажг

Хтела бих да сан Који просањах благи Да схватиш и да знаш!

Хтела бих да' знан Мој бол ти замрачи свест Пре но што одем ја! Хтела бих у дан Да умрем, кад признаш јест Волео сам је да!

Београд 1921.

Једне сетне очи плаве

— Песнику „Сенки сутона“—

Кад ружичастој вори под натим плавим велом Први гласови птрца за рођај сунца јаве,

Ја. сневам тад и видим свом болном душом целом Да гледају у мене те сетне очи плаве,

Уморно дан кад с приспе и сунце распе зраке, Кад се ва душу моју сав бол и туга ставе,

Ја тужим схватајући праве љубави знаке

И еневам, тихо сневљм те ветне оча Плаве,

И лако бев сутона вемско се вете спусти Изумру „зраци сунца... а брда; шуме, траве Увије ко кадкфом сумрак у вбо густи,

Ја тада страсно желим те Сетне очи плаве

А ноћ, о ноћ кад падне кад плима моје крви Струји вазрелим тедом младости бујне здраве