Последње строфе

34

Лотосов цвет

Волела сам те не земаљском страшћу, · једином љубављу што беше у мени; Чежњом коју никад ни у једној жени,

Не сазда љубави чулна и света,

· Дадох ти име лотосова цвета.

Био си тама и мистичност и светлост, Чаробник, демон, геније и драги

И већ ниједан дан не пређе благи Пролећа, зиме, јесени и лета

Да се не сетим лотосова цвета.

Волела сам те једном жудњом живом, Топлином плама и пожудом ноћи; Тајна лепоте беху твоје очи

И сад их душа у сећању срета Увели мирис Лотосова цвета.

Београд 921

вала улагала.

Жеља у ноћи

—Г. Нег —

У велико је пала ноћ...... Пуна је неке, тајанствене дражи Мирише, дрхти... У њеној лепоти Осећам да се дух мој диже снажи.

Пала нагла без сутона...... На њеним грудма душа слободније Дише и снева. Живци малаксали И цело биће. Сан ме савлађује.

Мисо се јави о: њему......... О где си једиви ти од људи који Укроти лавицу штоглад за љубављу Све биће њено распиње и мори'