Последње строфе

48

А морала што се тиче: да је Христое међу нама.

И да свама пријатељство склони иг свег срца свог,

Као што би грешан био међ' данашњим грешницама

А поред вас „синци музе“_ престао би бити Бог!

То је човек да полуди, угуши у лавиринту

Од стихова модерних вам и сопствене метрике,

Поезија учмалости, распадања и трулежи

И без сјаја и без духа и без форме и слике.

Београд 922. а

Измирење.

(О докле, докле с овом борбом душег Да ми је једном за свагда Нирвану Да мије једном постати Небиће

С вечери више не тежити дану

О докле, докле с овом борбом душе.

Нирвану, тај крај егзистенцијама То стање које нема одношаја,

Ни с материјом, простором, временом А с њоме једном беди, болу краја Нирвану тај крај егзистенцијама.

Хоћу Нирвану јер сам заморена Бедом, несрећом и патњама својим У коштац сам се са њима хватала Немоћна сад се и живота бојим: Хоћу Нирвану јер сам заморена. ЊЕабац 1917.

а за ава паса ка