Правда, 21. 08. 1928., стр. 10

(ТРЛНЛ 10

„ГТРЛВДА". 21. АВГУСТА 1928. ГОДИНЕ

БРО.1 225

Нови роман „Правде'

Опст седам премз ништа Зар почетак ва .1 »ања низбрдицом? Изгледа, на жалост, као да је плавима лостало свеједно где нграју и протнв кога. Нека следеће недеље наступе у Пишкопеји, и тамо их чека истн исход... Гледалац је бар јуче добио такав утисак... Б. С. К. на брду просто ннје ностојао. Ако му је друге половине пошло за руком да где-кад узме мах, пово.ђни обрт' свакако није дошао услед његових заслуга или неодол>ивог дејства, веК једно ставно због чнњеннце да гости нису внше озои.ђно узнмали ствар. Уосталом, ово се јасно могло установити кад су победиоци. увређени тренутним „неуспехом" понова запели својски. Пре него што је домаћнн био кадар да схвати несрећу, улетеле су још три лопте. Као чета плави су били рђави. У сваком реду вал>ао је само по један човек \ нападу Најдановић, у средњем Стро ј\ АрсеннјеЛић и у одбрани Митроннћ *док тамо, где је ,биб тек једае — у. мре>кн, ниједан! Десни бранич Поповић истакао се тек после одмора при одбијањ\ слободннх лопти и код попустљивостн гостију. Кад је пак изнова пошло зло. радио је по старом и био једва на броју. Маринковић никад није дошао до нзражаја, иако је био неуморан у трчању Ђорђевић је боље употребљивао руке него ноге. Сотировића сам запазио на сто мука онда кад је гаљало да са беле тачке спасе част... Где је нишанио и шта погодно?!... Драгићевић је био-бар вредан. Од Вујадиновнћа се н није очекивало добро- Али Марјановић? Тај недавно славни лоптач био је сенка самог себе, ј*р можда није оздравио сасвим. Ференцварош је играо по милој вођн . Изузев оног дела у којем је избега вао напоре, приказао је лоптање нрве врсте, такмичење мајсторско и умегнич. о. Бнло у убирању плода или задово.на вању лепог укуса радио је на подједнакг '■ висини. Да је још наступио био са две главне звезде из средњег реда, пероватно да бн се представио далеко јмчим. Али ово није бнло нужно. И тако усхитио посматраче поузданим заједннчким вршењем и најтежих послова, мирноГ.ом позади и умешношћу напред. Скоро ништа им није чинило залреке. Нп лопта нити супарник. Капнџија је имао да улови свега два оштра хитца у паду. Направио их је нешкодљивим управо ванредно. Браничи су били оличење слоге и споразума. Од помагача је отскакао искусни десни, али је примећена и даровитост левог. У наиаду неупадљиво су јуришалн лева спој ка и десно крило, али су остали били ■оговски; десна полутка у искорншћавању згода, во1)а у управљању и лево крило у бегању и добацивању. Премда није целина каквоћом појединаца била уравнотежена, радила је као тачан сат... Сматрам да је нзлишно говорити о Јоку утакмице, која се свршнла тако високим поразом. Ако.би пак требало бранити овдашње, смео бих подвући да су у почетку неочекивано у кратком вре менгком размаку примили'трн згодитка, којн су унели малодушност. Вратар је бно рђав и осталима је било немогуће да се ослоне на њега. Кад је ствар по шла наопачке, нробудио се неугодан осећај сећања на изгубљену бнтку крај мора н страх. После је лево кри^о наших послало једну бомбу преко циља, две згоде биле упропашћсне и најзад погођена статива. Али је ипак требало учинити више. Судија је три пута сељачкн погледао кроз нрсте кад плави стрелци нису нмали пред собом више од једног супарннчког нграча Затим је нспуштен казжни ударац. Сви смо били једнодушнн у наоијању... И :ако даље! Иза мене је седео један ватрени присталица плавих. Кад је и шеста лопта затресла мрежу, процедио је са уздахом :

— Дао оих годину од ж зота да не | уђе још једна. А кад је ипак пао најлепши згодитач лана, закључио је разочарано:

Син три оца — НАПИСАО ГАСОНЛЕРУ. -

(Н &ЈТ&ВЧК) У холу-вестнбилу, била је ту понова велика застава, али овога пута читао се на њој овај пос.мртнн напис: „Ардигра је мртав!" Није требало ништа виШе па да се рашири одмах глас да .је Тнтеи „скончао" нз очајања. Страшна вест распростре се по варошн, коју прође као ледена дрхтавица. Сваки је ословл.авао свакога говорећи тнхим гласом. као да је иста жалост задесила једннм махом огромну

— Зашто се зове Београдски С. К. кад ничанску фамилију. И тога дана многн

би му сад боље приличило С. К. „Зибе не"... Сироти човек је патио силно. Плави би урадили племенито да му идуће недеље зацеле рану. Владимир Кустудић. РЕЗУЈ1ТАТ УТАКМИЦЕ У МАНХАЈМУ МАНХАЈМ, 20. (Б. изв. „Правди"). Јуче је овде идржана ногомегна утакмица између Хашка Љ Загреба и В. С. Р. нз Манхајма. Пссле тешке борбе победио је Хашк са 3:2. СРПСКО ОВРАЧУНАВАЊЕ КОД „РУСКЕ КРУНЕ" Јучерашње песннчење није дсчнело особиту новосг... Премда су извеони млади(>и показали знаке напредовања, читава пр§'астава је' наиме лротекла ве&ма слично ранији-м. Смело би се чак на ћоменутн као да је једино изменађење п|»узроковао застој престоничке звезде Чобановића. Овај одличш) песничар и раније био је убедљнво добар, готово савршен, па је тешко било очекивати да буде дотеран још, а ж је нпак Постојала нада да дотични научи брже и сигурније искоришћавање овојег знања. Чобановић се несрећом није арссиенио. Остао је додуше ваљан као некада и упоредо са тежином добио у сназн, али и данас мучно проналази пут вештим пеоницама. И сад он лако пропушта ретке згоде. Његоаа „громопуцателна" побвда над тврдим Грозданићем м;1гла бн канда навести сведоке догаћаја да створе друтчији утисак, али мени је ствар крај СЕега пре личила на један кобан случај. Ударац левицом у врх браде одоздо пао је баш у тренутку кад је судија довикнуо такмацима да се раставе. Ако је побећени чуо зановест, онда није искључе.но да је свесно обуставио сдбра■ну, одиосцо престао да дејствује за оиај беомртни одлсмак тренутка, који је између затегНутих конопаца од великог, чесго пресудног значаја. Мене лично баш ништа не занима шта бн о томе рекао псражени, јер је одмах затим дсопео у „царство снова" и свакако забора!В.ио или иобркао чињенице. Ја сам чуо и видео и зажалио да :е ствср свршила тако, пошто до тада Чобановић није био толико надмоћан да је ваљало славити онакав уопех. Напредни Грозданнћ је очигледно зазнрао од гласа славног супарника н старао се да избегне дубск и продоран његов поглед, али је у сталном изминању слао V ватру са(0је опаоне руке врло одлучио. Њему је свакакб недсстајало искуство. Иначе би учинио да га зажалим више. Право уживање приредили су Петровић (истински првак државе) и Рабргновић, који поуздано крчи себи пут п.ре•ма завидиом угледу. , Ова два петлића" схватају „племениту вештину" као што треба: као мачевање песницама и уметносг а не као тучу. Они готово и не личе на борце него на благородне дечаке без рћавих намера. Кад је њихсв сусрет постепено бивао све живахиији и најзад пролио напрстак крви са усница^ у измени није било чудног, јер се пред окупљелим светом и примљеним задатком мсрао добити и повод за „пречишћавање". Захваљујући својој игри ногу, растегљивости и гипким псжретима Раб.реновић је у почетку јаче падао у очи; али се могло ипак запазити да је ск-ромнији рад Петровића био плодоностшјн. У колико се приближавао крај, ова\ је псстајао све тачни.ји у .погаћању н пред кра ј просуо читаву кишу од удараца. Рабрздовић, примерни свештенички син, мора да је блггоуиљао звоно (последњи знак), које дздоси спас. Био је збиља исцрпљен и „наклоњен" патосу. али \е бар изгубио радсстан да је ванре."(ом нротнвнику у часној борби црвено наиртао бркове. Костић, који се прилично поправио :

ннсу ималн више чрабросш да наставе своје послове, затворише дућане и рас плннуше се по кафанама где су оадм охрабрења, пили до доцкан у вече у јчди ној нади да виде Титена, што би био најбољи начин за Бастардока да демантује глас о његовој смрти. Сутрадан и у дане који наступише, не доносећи нншта новог, наста плач и јецај чак до Фурке. Жене су проводнле време у молитвн у старој базилици н обећаваху Светој Јеленн да ће је бацити изван градских зидова ако је дозволила да се деси таква несрећа. Цела равница до Вучјих Кланаца била је у очајању и тузи. Они из Тор-ле-Турет не усуђиваху се више да излазе, јер су их сумњичили да се увесељавају оча јањем других: страховите речи биле су подигнуте против њих. Играчи „бочије" штрајковаху; на игру Арсон, виђали су се само нераздвојна четворица Пистафен, Егварденте, Тони Бута н Тантифла, који су имали врло низак морал, ма да су чинили у кафаницама све могуће да га поднгну. Причало се да Ганба Сека и Бидн (Цревар), као што је познато чи новници у кијосци.ма Бастардонозич, спрел(аху плаћучи црне траке за њнхове.вре ће са новинама. Најзад, и само сунце се повукло из овог краја, којн није више познавало. За време осам дана пуних мрачне облачнне, застреше азурно небо н просуше дилувијанске кише. То нису били још сви знаци који об.јавише и пропратнше некада смрт Јулија Цезара, гли за ову земљу мало навикнуту на суровост богова, признаћемо да то није бн..о ни мало потпуно природна ствар. ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА — О некнм сатисфакцнЈама, које Је г. Ијацент Сипија нзвукао из венчања своје пупиле Тоанете са прннцом Ипотадејом Ако се помисли да Ипотадеј није био без немира због радости, које је могао себн обећати од овог брака, мн можемо рећн да је у истнну, г. Сииија био једини да себи честита без задње мисли због једне везе, која је била његово ремек дело. Богатство његове пупнле прелазн ло је уговором у његове руке, то ће рећн у послове „Бела Нисе." Тта више, овај брак је убио једним махом Ардигру, који је био његов црна животиња: никако зато што ои г. Снпија веровао у самоубиство Тнтеново већ самим тим што је Титен о6јавл,ивао да је Ардигра покојни — зар то није значило да је се признавао побећеннм и да је се одрицао борбе? Он се ње одрицао н ако је ни за шта повратно за маЛо цео плод својнх смелих подвнга. Ни за шта! Сада, када је г. Сипнја био готов да врати мало имање, којим је, својом вештином, некада олакшао снроту мајку Бнби. Колико дивних стварн задовољења!

у свој пссао. Он је увидео да укршта пеонице са доста опасним плавокосићем, али је имао непоколебљиву веру у себе и добио битку без поговора. Као да је супарнику причао страшно досадму бајку, отварао му је ове више воље за дремање... У трећем колу његов такмац је нашао за сходно да пада у запрљај, али кад се срушиО у столицу за врел(е охмс-ра, решмо. је да гу и остане, •па макар н црноме диглн руку у внс. Мали [ 1, т:аић је и.мао сто мука да савлада- упориег и - олрчзно покри.веног Карлека, али је. ујед«0'показао и за.маш«у наивиоет... Овај др>тн беше изне•н:иа прекннуо бсрбу да испразни нос. Онај први, место да му га обрише про-> писно, сачекао је да „другар" опет заувме прслисан став*и настави радњу. Глас је свдкако хтео да покаже мнса-о тежем Дабетићу како „бој не бнје свијетло оружје"... па је насрнуо та«о жесгско да се онај иашао у небранрол грожђу. Ваља додуше нагласити да је Дабетић примемш шгедео лакшег од

себе, али је ипак имао муке да се отреозарен је бно оомејком ч:века снгурног се оапасти. В. К.

Он ннје престајао захваљивати провиђењу. У толнко внше, што све оно што смо сад испитивали не представљаше ннкако једину корнст г. Сипије. Да бнсмо боље ценили генијалност овог човека, треба да прнсутвујемо малој конверзацији, коју је он нмао са мужем Тоанетиннм осам дана после свечаности венчања. Принц Ипотадеј је дошао на касу да прими нзнос оне месечне рате, која је била предвиђена у уговору и вратио се веома љут, пошто је бацно на гла ву благајника две стотине седамдесет н пет франака н осамдесет н пет сантима, коју му је суму овај чнновннк иружио када је прнн већ бно отворио свој портфељ да у њега набије иакет дужних му хиљадарки! — То је све, што имате да примнте, господине! Ја имам наређење, одговорио је врло учтнво чувар благајне. Прннц му је одговорно на језику, који овај није разумео, али је бнло лако погоднти псовке н увреде. Најзад, он за врши на француском: — Тако ми папуча Свете Девице из Мостарајева, неће се на томе завршнти! И он је дошао сав запенушен у биро „боје", кога овај упад, изгледа, нн мало није изненадио. — Седите, драги мој прнјатељу, рече му он. Шта вам се то десило, да вас видим у таквом стању? — Долазим са касе, закрешта прннц уздржавајућн се да не распалн шамарима по овом лнцу од гвожђа. Разумете ли сзл7 Сипија, ви сте прљавн „пезевенк"! — „Пезевенк", рече Снпнја врло мнран, ја не разумем! — Не познајете „пезевенк"? У Трансарбанији, „пезевенк" је онај, који жнви од новца „пачуара"? — „Пачуара?" — Да, оне, које дају новац „пезевенку"! — После свега, вн се морате у томе боље разумевати од мене! Ви сте из те земље, драги мој принче, алн, седите, молим вас! И нарочито, умирите се! — Доста с прнчама... Нећу дозволити да се самном тако титрате... Ја сам „иаликара", ја! — „Паликара"! Врло добро. Ја вам ни кад ннсам казао да вн нисте „палпкара"! — Један „паликара" се не бојн ничега. И вн ћете вндети шта вреди један „пезевенк" пред једним "паликаром"! — Бах, они се на крају крајева споразумеју, изусти г. Ијацент Сипија не узбуђујући се внше. Принц удари несницом о сто: — Зашто две стотнне седамдесет пет франака осамдесет и пет, урлаше он. — Ах, ето нас на питању! Ја внше волим то, рече „боја"... Заштр две стотнне седамдесет и пет франака осамдесет и пет сантима? Ех, али, драгн мој прниче, то је зато, што је то све што вам се дугује. — Банднту! — Наставиће се. —

ТРАГЕДИЈА ТРОЈИЦЕ НАУЧНИКА — Пронађеин члгновн експедпције којн су умрли од глади Америчкн истражнвач Хорнби и четнри његова пратноца кренулн су још пре две године да истражују неке крајеве V близинн Худсон-Беја. Ова експедиција имала је задатак да испнта до сада непознате крајеве овог подручја, где влада велика хладноћа н где не станују људи. Два члана ове експедицнје вратнла су се после неколико месеца у Њујорк. Они су прнчали да су вођу експедицнје Хорнбиа и два друга на путу изгубилн н не знају ништа за њих. Упркос нстрај иом.н свестраном тражењу Хорнби н ње гова два пратиоца нису све до данас могли бити пронађенн. Како се сада нз Лондона јавља, једна |рупа рибара наишла је северозападно од Худсон-Беја на трп леша, којн су лежали у једној колеби. Лешевн су били добро очуванн, пош|о су се налазнли на леду. Лекарски стручњацн су утврднли, да су сва тројица умрли од глади Доцније ко()б,татовано је н то, да су то лешевн ХорНбпа н.његова два нрагноца.

' „ПРАВДИ" ЋЕТЕ НАГ;И У6ЕК НАЈИНТЕРЕСАНТНИЈЕ ИЗВЕШТАЈг V. ЧЛАНКЕ 0 СВИМА СЗЕТСКИМ ДОГАЂАЈИМА