Правда, 03. 07. 1932., стр. 9
|~1
БРОЈ 153 « —
ПРАВДА, 3 ЈУЛ 1932 ГОДИНЕ
СТРАНА
-СЕНЗАЦНОНАЛНН ПРОНАЛАСЦИ НАУЧНИКА Г. ПЛОТНИКОВА, ПРОФЕСОРА УНИВЕРСИТЕТА У ЗАГРЕБУ. — ДАНАС ЈЕ ВЕЋ МОГУЋЕ СНИМАЊЕ ФРАНЦУСКЕ ОБАЛЕ ИЗ ЕНГЛЕСКЕ. —
ЗАГРЕБ, јула. Приликом свог пута по Швајцарској састао сам сс у Базелу случајно са професорем Гигоном, интернистом и познатим нзучником. Професор Гигон пнтао ме ]е том приликом за професора загребачког университета г. Плотникоза интересујући се за његове на)новије резултате на по л >У истраживања ултра-црвених и то плих зракова, по којима је професор г Плотников познат у научним кру говима целог света. И кала сам се вратио у Загреб лрву посету учннио сам професору г. Плотникову. Г. Плотникоз дошао је у Југосла« вију пре дванаест година као један од најистакнутијих претставнкка фо тохемије. Познати су већ тада бмли његови ралови и кн>иге у којима је прецизирао основне фотохемијске за коне. Но најплоднији његов рад био је у Загребу. Ту је он уз многе дру ге експерименталне радове израдио сво) универс&лни фотометар, открио иачин добијања ултравиолетних зра ка, чија снага износи неколнко стотнна хил>ада овећа, открио фотографисање помоћу ултрацрвеног светла које даје управо протнван ефект ономе код ренттеноке фотографије. Он је упозорио на значење које би могле имати јахи ултра л>убичасти зраци, и то фотографисање помоћу ултра-црвеног" светла у медицкни за дијагностичке и терапијске сврхе, та ко да се данас те његове методе испитују на неколико медицинаких фа култета у иностранству. У најновије доба открио је г. Плотников нову по јаву у оптици, такозвано лонгитудииално расипање светла, које до сада није предвиђала ннједна теорија нити се до данас могло наћи нехо теориско тумачење за то. Рад професора г. Плотникова мало је познат нашој широј јавности, али у лабораторијама целог света и на кателрама првих университета Европе, Америке (И Индије његово се име спомнње у лрвим редовнма живих научника. У институту г. Плотникова радио је до данас велики број страних научника. Прошле године боравили су овде професори Нишигиши и ЛАијабаши из Јапана. Необична прод>-ктивност г. Плотникова огледа се најбоље у лреко 175 научни.х радова, од којих око десетак што већих и што мањих књига и брошура. Ј 0 последњим експериментима за које сам сазнао од једног страног на учника г. професор Плотников дао ми је на врло популаран начин следеће информације: — Познато је да се не може фотографски гннмати из авиона ако Је говришна земл>е прекрнвеиа лриродним или вештачким хемнјгким облацима. То је због тога што су магла или дим у ваздуху фино диспергираин систем ситних чврстих или те кућих делића. Такав систем има особину да дифузно раслршти кратке вл лове светлости модре, љубичасте и ултраљубичасте. Ту је појаву први открко Енглез Тиндлл. Ови ситни де лићи делуЈу као мала огледала, јер је на огледалу рефлектирана светлост увек поларизована. Тако Је орз дифузно распршена светлост ол делова магле такође поларизованл. Како се у нашој атмосфери налази мноштво финих суспензија, то нам се атмосфера код дневног светла чини модра, па зато не можемо ни дању кроз њу да фотографишемо звез де, а исто тако не можемо ни магло виту површину зем.Ће фотографп-х да снимамо. Што Је већа дужинл таласа зрака то оне лакше пролазе кроз маглу. па зато магла, дим и облацн врло добро пропуштаЈу дугачке валове ултрацрвених и топлих зрака. То можемо опазитн ако Је небо покривено ннским облацнма, па сунце не виднмо, али зато ипак осећамо Јгко деловање топлине. Кадз би ималв фотографске плоче коЈе су осетљиве само за ултрацрвене и топлинске зра ке, могли би на површини земље снн мати кроз маглу и небескн свод са звезддма, код дневне светлости. РАТН.Д СНИМАЊА ВОЈНИХ ОБЈЕКАТА КРОЗ ГУСТЕ ОБЛАКЕ И МАГЛУ ОваЈ пробле.м срећно Је решилл фирмз Истмен — Кодак у Рочестру код ЊуЈорка. Она Је пре десетак година основала у Рочестру институт за научно испитивање фотографских лојава. Институт Је подигнут тро-; шком од „само" 4 милиона долара., Фирма Је позвала на рад најбоље спе цијалисте научне фотографнЈе. Би-| ли су заступљени велики научници као Мис (Енглеска), Шепард (Амернка) и Тривели (Ланска). Резултат ове комбинације показао се одмах у инзу врло важних радова на пољу научие фотографиЈе. Што Је најважниЈе квалитет фотографских плоча и фнлмова, а с ткм и квалтет снимака, стоструко је побољшаи. Паралелно почели су радитн синтезом нових анилинских боЈа и на тај начин открили су боЈе коЈе делуЈу врло осет љиво на фотографске плоче. Те нове боје су неоцијанин и крептопиЈанин, коЈн.ма се плоче могу тако сензибиловати да буду осетљизе Једино на орвене и ултрацрвене зраке, п^ можемо помоћу њих фотографисати и кроз двеста километара дебео слоЈ' магле. ОваЈ важан проналазак одмах Је, био искоришћен у милитаристичке ■ сзрхе а^еричких во'них завода. Да- 1
нас можемо из авнона кроз наЈдебљи слоЈ магле фотографнсати исто тако Јасно као н дању када у ваздуху не ма Ш1 Једног облака, ни трага магле. То значи да данас више ниЈе могуће поаиције у рату сакритн вештачком, хемиски произведеном, ма-
Професор г. Плотников
глом, а исто тако и прнродном >1аглом, Јер већина таквнх магла и дим лролушта ултрацрвене зраке тако да маскирање није могуће. Ако код наруџбе тих супстанцнЈа не узмемо у обзир ове прнлике можемо за вре« ме рата дожнвети велико изненађење које ће прогутати миоге људске жнвоте. У Америцн се то у истнну истра живало у рагае сврхе н дуго су резултате тајнли па су се те плоче могле добитн само уз посебну дозволу. Сунчани н звездани круг можемо та кође данас фотографисати на дневној светлости, јер су те плоче осетљнве само за ултрацрвене зраке. Пре неколико годнна наручно сам више туцета таквих плоча и правно експерименте сннмањем дуж Кордиљера и да су снимцн ка удаљ&ности од преко двеста километара исладали на највеће задовољство. Бнла Је то сензацнја велкког стила. ОТКРИВАЊЕ ФАЛСИФИКАТА И ЧИТАЊЕ ТЕКСТД ПИСМА КРОЗ КОВЕРАТ Проучавајући. то питањс дошао сам на мисао да зраци морају да пролазе.и кроз орг^нска тела., Вр-, шио сам експерименте и добио снимке с-тичне рентгенским снимцима. — А какву практнчну вредност има ваше откриће, запнтао сам г. Пло тникова. — Ми можемо данас прочитати са држину сваког писма а да не отварамо коверат То Је за крнмнналисти ку од огромие важности. Пре неколи ко дана извео сам експернменте са утврђивањем Једног фалсифнката. И у том погледу помогли смо много властнма. Фалсификат новца (банкно та), органских препарата, пребоЈадисаннх слика н тако дзље лако се открије. Профееор ДанкВорт из Хановера ради већ годину дана мојом методом па је успео да на старим грчким ва зама прочита натписе коЈе Је зуб вре мена нзбрнсао. То потиче одатле ипо су удубљења писма испуњена другим супстанциЈама, које не можемо директно запазитн. Не само у археологиЈи н крнмина листици већ и у биологнЈи и медицини овај проналазак има велику важност. ХВАТАЊЕ КРАДЉИВАЦА И СПРЕЧАВАЊЕ СУДАРА ВОЗОВА Као један врло практичан пример примене ових зрака навешћу вам слу чаЈ у банкама. У трезоримз Једне бан ке налазе се сефовн до којих воде корилорн. У таквом коридору. који Је у мраку, наместе се аг.арати којн проЈектују топле зраке. Зраци падаЈу на Један сигнал апарат. Чим се неки провалник дошуња у ходник н прође кроз сноп невидљнвнх зрака апарат ступа у деЈство и пали сигнал не светиљке и звона за аларм. Или другн пример: Доћи ће дан када ће сви излозн радња у неком великом граду бнти снабдевени апаратима за топле зраке. Апарат ће би ти смештен на фасади куће насупрот оне где се налази излог. У излогу ће бнти тама све ло оног часа кад неки пролазннк не стане пред излог. Тог момента упалиће се аутоматски свз светла у *:злогу и горкће све дотле док тај човек буде у домену топлин ских зрака. До судара локомотива такође неће моћи долазитн чим се апарати усавр ше. Исто тако ни до судара паробро ла у магли Недавно су вршени поку шаји на подморнииама дуж загталне обале енглеске. Резултати су успели само деловање Је ограничено на кра так размак. Вода теже пропушта топле зраке. Ноћу се данас може снимати сваки терен као и дању. То ће бити од неоцењиве важности у будућем рату. Кроз специјалан рефлектор осветлиће се непрнЈатељски рововн топлнм зрацима. Ни рефлектор нн зраци не ће се видети. На дохвату тог рефлек тора моћи ће се снимвти из авиона све јасно као за и&јчистиЈег сунчаног дана. Вештачка магла ништа не помаже против топлих зракова. У наЈскориЈе време моћи ће свпки фотоаматер снимати у тами исто као и на дзну. Моја научна истраживања наста-
Њено псетанце
—о }—
Госпођа Меланија ми је причала: — Историја мога псетанцета не почиње са псетанцетом. Него са мојим мужем. Или, тачније речено, онде где почиње историја мога псета, свршава се историја мога мужа. Растала сам се, наиме. Од мужа, дабогме, јер друго псето онда још није ни било у кући. Растала сам се, и дошло је прво лепо и пријатно зимско вече када сам, испруживши се на постељи, узела свој редовни веронал са срећним осећањем да ме ни«о неће у зору пробудитн и електриком ми засенити сањиве очн. Била сам сама... Но, онда сам стала да размишљам: зашто је баш да будем сама? Најбољи пријатељи човечји су животиње. Хм. Да узмем једну мачку? Или, / можда, пса? Да, да. Набавићу себи лепо мало псетанце. Верно псетанце. Најзад ћу имати верност за своје паре. (Код мужа то нисзм имала). . После трн дана већ сам имала ма лог згодног фоксику. Радосно сам га довела кући, — најзад сам и ја могла некога да доведем кући да не протестује. „Видиш ли — рекла сам му — то је твоје. На сваком се јастучету смеш ваљушкатн, засебно ћу ти кувати, и не тражнм од тебе ништа друго до да ме волиш и да ми будеш веран, као што пристоји једном псу". Псетанце ми је лизало руку и блажено зурило у мене својим црннм очима. Бојажљиво је ишло по собама и, као да стаје у врелу воду, пробало да корача по меким душецима. Набавила сам му лепу огрлицу, платила псећи порез, и посвађала се због њега са кућнкм портиром. Једном речи, моја је сре ћа била потпуна. По подие сам га водила у шетњу, и једва чекала да га могу викну ти: „Томо!" — Томом сам га крстила. Никако зато што се тако звао мој муж, него што сам на то име већ била привикла да га могу на најразноврсније начине нзразити. На пример: „Томо, не зверај толико за женама!"... Уосталом, то овде није било никад потребно. Мој фоксика био је узорни керић. Своју њушкицу није никад окретао за сОкачким кучкама, које зато што је уопште добро васпитан, а. које што су .лутем биле многобројне месарнице. Но. све једно, главно је да је то бнла чињеница. Била је чињеннца, велим. Јер, све што је лепо, није постојано. Одједном је дошло пролеће. То се позн.чвало по томе што је јако захладнело и иочео падати снег. Свој лаки зимски костим ставила сам у орман, и извадила, за пролетње дане, своју тешку бунду од крзна. Но, пролеће"ако се и није будило у природн, будило се у "срцу, и испоставнло се да мој Тома нма срца. Сасвим се променио! Није гледао више нн мене ни месарнице. .Него се отимао и скоро да ми је врпцу на којој сам га воднла нскннуо из руку, када би дошла прилика да учини какво познанство. Но, то су биле добро васпитане мале кернце, које нису „прелазиле Рубикои", него су лепо и при стојно ускочиле у страну, чим би се Тома опасно приближио. Али сам видела да от*ако даље не иде и да и природа, као и егзекутор, тражи своје. Одлучила сам, дакле, да потражим за своје псетанце познанства која одговарају његовом рангу, његовој оплемењеној раси. И замало, па се створн у моме дому читав чопор разних, само чистокрвних, оплемењеннх керица, које ми ставише на расположење моје пријатељице. За циљ састанака ставила сам на распо ложење свој салон. За кратко време, керице су ми разбнле витрину и неколико скупоцених ваза, искидале •и укаљале све јастуке по диванима и фотељама, — али то им је, сироти цама, било једино задовољство, пошто се мој Тома уопште није с њима забављао. Он се радије пентрао на наслоњаче и забављао каквим шеширом или собном ципелом. Очигледно. није волео господско друштво. Испостазило се сада јасно да он уопште нема отмене наклоности. Него. напротив. да нагиње сокачкој простоти. Јер сад, кад сам га повела у шетњу, он се на очиглед мени
упознао са једним сокачким живинчетом. Била је то нека кучка про« блематичне расе, управо мешавина једна од ратлера, судећи по ногама, од даксла, судећи по ушнма, и од салашког бундаша, судећи по дебелој бело-жућкастој букди. На црпу јој је висило неколико дугих, свилених длака, — очигледно остаци из бољих времена. Била је то уопште кучка неке кепознате пасмине, и, пошто јој је и газда био непознат, она се једноставно прикључила на* ма. и бацила око на мог Тому. А и он је показивао све знаке на|дубљнх симпатија. Ја сам, у последњем тренутку, енергично повукла гајтан и узвикнула строго: „Пфуј, Томо!" Но, он се окренуо и почео горопадно да режи. Но, чекај! Нећеш више ићи у шетњу. Доиста, више га нисам водила у шетњу. Али њему је то сад било прилично свеједно. Јер, кад год је само уграбио прилику, он је просто побегао од куће. На моје дознвањс или би се вратио одмах или — што је било чешће — у зору. И при повратку, ако сам се ја чинила невешта да му отворим капију, толико би гребао и урликао, да је узбунио цео комшилук и мени је остајало двоје: или да скачем одмах нз постеље и отворкм му, или да се други дан чнтав сат свађам са газдом и кирајпијама. Потпуности ради. морам додати да ми је Тома, вративши се са својих ноћних авантура, онако каљав, испр љао све собе. и нарочито свилене ја стуке, који су сад већ на све пре личили него на свилене јастуке. Иначе, још је крао месо из туђих кујни, што још не би било тако зло, али је из моје кујне више пута украо по коју спремљену шницлу. На то сам га почела тући. Прво помало, а после све већма. А он ме је почео уједати. Прво помало, а после све већма. Сваки час сам »урила у Пастеров завод. Оданде, умалГ ме. најпосле, не отправише у лудницу. А имали су. право. Јер ни у лудннци нема таквих луда које би толико трпелеод једне неваспитане ке ретинс, Много црње и горе*'сам трпела него од свога мужа. Па зашто сам се онД^уоАште^-растЈИ^Ла од њега? Најзад је пала оддука, — рече мн госпођа Меланија, дубоко уздахнувши. Још данас ћу сестн и написати писмо своме Томи. Рећи ћу му да повлачим све, и увреде, и бракоразводну парннцу, и све. Обећаћу му у писму да ћу се поправити, да ћу бнти стрпљива. Само нека се врати, и нека избаци из нашег стана ову безобразну керетину. Кад се већ мора трпети, радије ћу трпети њега, правог Тому, него овог керећег Тому. Све ћу му то, искрено, написати. А вн сад, ако хоћете, напишите и ви све то у „Правди" — заврши госпођа Меланија. Нека и јавноет зна за моЈе муке. —ић
Нова служавка Савићеви су узели у службу нову собарицу, просту једну сељачку девојку, која прво вече легне да спава не пожелнвши „лаку ноћ". Други дан, госпођа Савићка поучи девојку да отсада, пре но што оде на спавање, мора рећи „лаху ноћ". И докста, увече, кад су Савићеви већ били легли, девојка уђе у собу и из свег грла се продере: — Лаку ноћ ! Савкћка је дозове и поучи да се не мора при томе тако продерати. Може то да каже и тнхим р ласом. Други дан, госпођа Савићка отпутује некуда, и то вече позове госпо дин Савић неколико својих колега «а вечеру. После вечере, при вину, одједном се отворише врата и девојка на прстима приђе г. Савићу, па му пришапну на уво: — Господине, ја идем да опавам.
У ОПЕРИ Господнн Полак је са женом у о« пери. После првог чина упита г. Полака један познанкк: — Дакле, како вам се свнђа? — Врло добро. — Лепо је, али то још није ништа Знате ли „Севиљског берберина"? — Не. Ја се сам бријем.
КОД ЈУВЕЛИРА — Молим вас, будите љубазнн па прнмите натраг ову бурму коју сам јуче купио кол вас. — А што, молнм? Ннје подесна за кевесту? — Бурма је подесна, али — ја нисам. ЗАБОРАВНОСТ
—оо—
ИСКРЕНО
— Зашто ви трубите ноћу? — Претпоставимо да сте ви слеп и ја вас прегазим. Ако трубим ваша породица губи процес... оо МОДЕРНА ДЕЦА
— Шта радиш, забога? — Заборавио сам да промућкам онај лек, који сам добио од лекара па то сад чиним...
ИЗ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА Професор књижезностн цитиоа: „Ћуд Је женска смијешна работа.... стотнну ће прпмиЈеннт' вера, да учи* ни што јој орце жуди". — Ко -ч!а где то долази? — У најбољим породицама, г. про фесоре! вели студент Розенцвајг. АУ ! Јеана кратковила старија дама, разгледајућн ствари код старннара вели: „Ово је, доиста, једна гнусна стара слика, и то се продаје као уметност!" — „Опростнте, госпођо вели старинар — то је огледало..."
У СТИЛУ — Ваша продавачица има некако иролично на осмех нскрнвљена уста. — Па дабоме. Ми и продајемо нзшу робу по смешно јевтиној ценн.
МРШАВ КОСТ — Келнер, ја сам у овоме сосу нац-ао пет шибица. Шта то значи? — Алн, молићу то су биле шпаргле. НЕСПОРАЗУМ — Поклонићу својој жени за рођекдан мали Бр-жхауз. . — А имате ли ви гаражу?
БЕЗГРАНИЧНА Л>УБАВ Млали господии Рајко доноси сво јој жени из иностранства прокри;ум чарену овилу, н вели јој: — Озу сам свилу прокриумчар.«о из Лиона. Из тога видиш, драга же нице, да моЈа љубав не познаје границе... вио Је на пољу биологије проФесор загребачког уннверситета г. Петар Ђурић. Резултате тог његовог рала који су врло интересантни и важни, изнећу на интернационалном когресу за научно истражизање светлости у Копенхагену. Сада се може са енглеске обале снимати Француска. Ми нлучници којима Је суђено да тражн.мо нове путеве у науци, осећамо да свако откриће долазн у одређено време и да пре тога не може ни наЈвећи геније ништа да учини. Мора да у том погледу посто'и Још неки непознати психолошки закон, чиЈе би откриће можда много допркнело правилннЈем и божем открнвању нових чињеннца. Потгуно | сам уверен кала то не бих ја овде иг шао, да би неко други у наЈкрл* 4 " | врсме негде другде гсто открно. Леб лело Је то, да тако кажем. нећ у ваз духу. Н. ШКР1 Ил.
КИДНУО — Откуда ти овде у Врњцима? пита изненађено Цица Мнцу. — Тражим мужа. — Како? Па ти си удата. — Па да. Тражим свога мужа.
ДОБАР ЂАК — Тата, умеш ли ти жмурећи потписати своје име? — Па ваљда бих умео. — Ево онда потпиши овде. — А шта је то, снне? — Та ништа важно. Моје сведоча« ство.
— С.тушај, мама: Може ли да телефоном позове ђавола?
ЗАШТО УВЕК КУПУЈЕМО Н А О Ч А Р Е код оптичара ИСО МДНДИЋ 8 БЕОГРАД - ПАШИЋЕВА 8. јј
01