Правда

Г<\ К11' I: Ц Мстина и стварност у уметности Џек Лондон, „Скитнице и пробисвети." Издање „Нолита" Београд, 1937

Уиметннччои идеа.тн у моралном сашслу мсхрају се изједначити с људским и друштаеннм. Ако уметност има из.\-зетаиос естетско — физолофских смерова то, илш, не з «ачи да њнма треба жртвовати нзвесну ствзрност у животу. Тн смерој ви оу само ироизвод многоорој них уметоичкии\ закона, а овн опет условљени извесном логи ко(м и поретком, којн владају у основн и природи људског живота. Величина и вредиост појединих умепничоагх дела у првом ред}' зав«'ЈЛ< од саме мере до које се у њима исполуила људока, жлвотна ствар«ост и колико је као тггаа добила у приказу уметиички об.тик. Ни нфсавршенија уметинчка вешти на није довољна, ако нц'е у по требној мери сјелиљана с тежњом да се реконструише извесна стварност у ж1Ивоту. Уметноот је, нео>т.1н>иво, намењена човеку као ноаглац јгоралних и фнлозофоких истииа и сазнања. Али она је то само дотле до« је б.тизу човеку, н>еговом живот>' и његовим тежњама. Уметносг која је опсутна од једне стварности живота служи у ствари идеа.тима, који су изван моралких, духовних и екодомских потреба човека. Она живи у илузијама и од малокрвности пооебне сшарности, која је луисуанн производ пренадражене и ра<жошне маште. Уметност живн даатарима, крвљу, сграсгима, значењтсма « истином лјУдоког живота, јер изван њега за њу и не може да постоји још и неки други. Сасвим је погрешна формула да уметност улепшава живот. Она само реконструише ж)ивотну стварност на начин, нацлепши и најсл1иковитији, који у нама буди стријатне и дубоке доживљај-е. Сушттша и облици живота остају, међупкм, негаромењени. У метник који мења облике и супггану живота; одузима истини моралне дражи; подешава ствари у животу онако како то он жели, а не какве треба да су и као такве и постозе; понаша се, друпим речима, као да је ан теарац лагвота, а овај његова . ,,т1р&и1ј а" и може њим да рашолаже како му годи — такав уметник чини накжља и фалаификате у животу, а самим тим н у умепностти. Стварност не ву.тгаризује Уметност, како се обично одржава лаичка заблуда. Она је чијни само истинитијом, хумани јом, дубљом и непоореднјом. Истина никад не саблажњује иоралну ствар, него је спаса®а и одржава. Лажи « фала|фикати унижавају моралн« и филозофоке омерове умет ности, сво дећи је на н-ајнжи стапен духов не неодгов орности, разметл>иве авантуре и разузданасти. У^Јетност се вулгаризује само о<нда, ако у њој стварност није добагл а пупи и прав« уметнички облик, изузетни израз, боју, значење. Јер она уметничка дела, која су само строга и груба ко гогја живота, л>удсккх гриз»аса, а у којима се не асећају неодол>ива стваралачка воља и разне естетско — филозофоке теж ње и нису у правом смислу у(метничка. То је слично обичном фотографоком онимиу, који је пријатан илм леп само утолико уколико је то слипсани предмет сам од себе. Он нема ни потребне дражи, ни најнужнцјег декора. Ту су лепе и.ти ружие ствари саме по себи, али нема личног учешћа, стваралачких тежња да сваки израз, ма какве вредносгпи био, добије пријатну, привлачну драж, боју и слсиоао. Савремена социјал на књижешост мора да измири ксшну, спварност живота са ос новним ЈЂтепничкнм истинама. Та два подма се ннкад не искључују, него се сливају једагн у други и само заједно воде правој уметиости. Дело „Скитикце и пробисвети" прослављеног америчког гогсца 11ек Лондона даје врло плодне услове за оваква и слич на размншљања. Оно је у том правцу још занимљивије што има у многоме изразито аутобио графоко и мемоар-ако значење. Џек Лоадон, као и још неколико тзкеих пнсацаусветској књи жевности, имао је врло промен љиву каријеру у животу, пуну оталних падања и уздизања, пра&ену наЈЈразиоврсиијим искушењима, коџа у таквим приликама мопу да се укрсте пред чо веком. ОтуДа у његовим делима има скоро увек осетнија лич на нота, која се често толико иокоришћује да већ постаје ако не и театрална у сваком слу ча>ју доста обичша. Тежак је и неуједначен пут од сиитнице до трибуна, од обичног радиика до рвнтијера и славног писца, Али све то сувише искоришћа-

вано постаје брзо и прилично разметл>иво. Дело „Скитиице и пробисвети" не опада ни у новелу ни у роман. Па, ипак, све то не омета да буде, као што је и у ства ри, једно необично занимљиво уметничко дело. То оу аутобиографска и понегде изразито ме моарска причања, у којима су људи, њихове страсти, разнн друштвени и морални догађаји добили изузетну уметкичку драж. Лондон слика америчку средину углавном оД пре четр^ десет гоДиика, чпвји су многи об.тици живота оста.ти и до данас неттромењени. Али необичан }е тај свет скнтиица и шробисвета, који су обично стављеии изван позитивних друштвенкх и моралних закона. Лон дон приказује људе са дна жнвота» онао такозвани друштвени талог, који су у себи помуткли извеоке морадие појмаве, све сни да чине рђава дела и да падају дубоко, прксиљени обич но економском нужношћу. Или су то људи, с друте стране, оптсрећени крммииалним наохмтм а и настраносткма, који у сво(јим поступцим-а виде обичне ма нифестациј е своде људске природе. То је мрачна војша иа чијјем челу су дубоко урезане патничке бразде праћене неисцрпним суровоспима, потресима и кобностима у жквоту бацаном ив .једне у другу кра-јност. Џек Лондон се опустио дубље у живот. Он је сккнуо неко лтасо вештачких копрена. проДу г бљавао ствари да би био што ближе једној животној стварно сти. У њој су се људц и догађаји указивали врло често у језивим « потресним обли цима. Ту је бога/га галер«о'а типова, каткад вр.то диференцираких, са иззветном л>удском ПСКХОЛОГИЈОМ. Т« ТИПОВИ Су Н3|ј чешће безимеши, али иза њкх о стају д>боки трагови и мучни приказ« примаса њкховог живота. Људи везаии истим смеро ои-ма и судб»гком опо(јени су и нстим патњама и радостима у животу. Џек Ловдон се не зауставља само «а обичном слккању оваквкх људи и средине. Он прави упоређења, тражи узроке, објашњава људе и догађаје у јшогим правцима, најзад све то, каткад, с много оштре критике и духовите иронитје. Тако његови ТЖ10ВИ живе у његовом мишљењу, каје се развкја и увек богати новим кскуствима и сазнањима. Иако ово дело по својој умет ничкој природ« не спада ш у ковелу мг у роман, ипак о'е начин причања претежно, најближе романсиерски. Догађаји и ткпови су раановрсзни. Свако по главље је нова људска нсторија. Па, ипак, сзе то происткче једно из другог и темом и начином причања чин« целииу. Је Динству дела највише даприноси сама морална људска историја у којему смеру и духу кре ће се цело причање. Али та морална историја ни(је нешто веш тачко, одељено од саме пркроде прађе. То ое сама прнповедачка трађа. Џек Ландон не раз вкја мнопо причање. Живот његових личности мије слровођ еи и сликан до краја. Људи оу се сликали у разиим приликама, на махове и како кад треба писцу. Отуда ту и иема потпуиих личиасти, али су зато приказане подедине људске спрасти и о собине тако живо, с.тиковито, стварко и и .\гпресив !И0 да су то већ права уметничка откровења. Лоидан лричз лако и живо, досгга полета. У његовом пр« чању има »вного догађаја, скоро сеизационалних, али стварнкх обрта. Ооковно обележјје његовог тцричања |је у томе што У њега уноси много личикх акцената. Свугде се осекају једна логика и једно мишљење. О« се са извесном страшћу уживљује у ано што прича. То у сеа ком случају повећава дражи лричању, чини га топлијим и не поореднипим, стварн«|јим и убед л>ивчј.им. А ли, с друт« стране, то и шире сликање људ« и догађара, излагање читаве људске и друшлвеие моралне ^горије спасло је ово дело да не остане само код аутобиографских и храничаркжик истовести. Овако је његова оонова ироширеиа, из лагање дубље и разноврсгагје, а тгротеже се и на више друигпве ник појава. Вештина причања учинила је да једна врста умет ничке репортаже постане више него то. У.\*ногам« се приближа вало роману, а удаљавало честим задржавањем радње код личних исповести, затим број|ним епизодама, анегдотама и једном врстом фамилијарности помало разметлуиве, ко<ја умет' " ст враћа аутобиографији и ме моарима. БоривоЈе С. СтоЈковнћ

1вш БрМ-Мажрић тџ ј најпопуларније европске дечје писце

Загреб, 17 децембар 1 Најбоља претставница једне генерације жена у Хрватској, прва наша жена избрана за члз на Југословеноке академије зна. ности и уметносги, даровитн пи сац дечјих прича (њене „Приче из давкина", преведене на десет европскиос језика, донела оу јој заслужено име „Хрватски Ан дерсон") избегава оваку прнлику да се истакне, сваку прилику да се њено име спомнње. Повукла се у осаму. Често је једино видимо у ло. жц Казалишта, окружену њеном децом и унучади. Нико аијс срећнији оД н>е у овим зимским данима кад њен високи наслоњач, примакиут камину, у коме

Г-ђа Ивана Брлкћ-Мажуранић плалгге дуге цепанице обпрли деветоро унучади. Ако погледамо биографију ове истакиуте књкжевнице, биће нам јасно откуд тај силан стваралачки полет. Када некога суД бина издвоји да од ране младости учн из уста неколико највећих људи једног народа, онда треба разумети уопешно формн рање погледа те особе на свет и жквот и проблеме, А Ивана Брлић-Мажуракић је једно такво „дете среће". У салонима ве ликана, у фами.тијама Мажуракића, Брл*гћа у, Деметера васпг. тала се она за живот, слЈ'шајући блистава излагања Јосила Ј\раја Штроомајера, др. Фрање Марковића и толгиких других. Њен отац Владиашр Маж>'рангћ из талеитоваие хуманистички ваопитане фамилиџе, отмене и угледне, био је претседни« Југословеиске академије знаностг и уметности, историчар » белетрист, аутор епохалног дела у хрватској научно(ј литерагури „Приноси за хрватски правноттовјеони рбечник". Као девојка проводи она дуже време у кући свога деда Ивана Мажуранића, бана хрватскога, клаоичног пе. сника и аутора славног епа „Смрт Смаил-аге Чеигића". Тн часови проведени у дому дедапескика, врховког грађанског поглавице свога народа, човека, широког замаха миоли, оставили су дубок утисак на душу младе пеоникиње. И мајтка јој АнриЈета, рођена Бернат, жена, у своје време славна са свога живога духа, оштроумности, ле поте и праницљивоети, такође са јављала на књижевном пољу. Ту, у кући деда, настао је лрви „Дневкик" Иване Брлић-Ма жураннћ, лрве песмице, први са сгави. • Кад Је имала осамнаест година удала се Ивана Мажуранић аа др. Ватрослава Брлића, сина Аидрије Торквата, пријатеља Штроомаперова, а ун.ука Игњата Алојзија Брлића, Илирца и граматичара, писца и песннка. У богатој библнотеци свога мужа, у дворанама препуким слика му жевљеве мајке, у лепом кра(ју славонске равииие, где се твравилно говори, она се лепо даље развијала. Критичари се данас диве њеном богатом, чиотом и плаотичном ^езику. Сва књижев на дела Иване Брднћ Мажуранкћ никла су и створена у новом њеиом до^чу фамилије Брлића у Броду на Сави и на зеленим обронцима бродског вино го!рја у винограду Брлићеву. Уз седморо деце, хгужа—полипича ра, народног борцау Хрвато<ом сабору др. Ватросдава Брлића, дух Иваие БрлгЛ Мажураиић стварао је књижевна дела дубо ке коицентрацкје и чнстих фор. ми. * Дела Иване Брлић Мажл-ранић јесу: „Ваљани и неваљанн" приповетке, приче и песме за дечаке, „Школа и празници", (збирка песама и приповедака), „Слкке" (збирка лироких песама), „Чудновате зтоде шегрта Хлапића" (романтична лриповет ка о згодама и незгодама <малог јуиака), „Приче кз давнине" (м>кстичка прнчања из прадавних славеиских времеиа), „Књи га омладкни", „Радосна мајка добра пјестиња" (упутства младо(ј мајци), „Дечја читанка о здрављу", „Мир у души" (фило зофоко етички есеј) и разна сабрана књижевна дела у Вијенцу", „Нжви", „Омладкки"! „Хр

ватској ревији". Сада је дворока књкжара Васић издала њену изврсну историску приповет ку „Јаша Далматин поткраљ Гуџерата". Највећи њен успех су „Приче из давнине", преведеие на десет језика. Доживеле су много бројна нздања код нас и у иностранству. Еиглзи истичу дар г-ђе Брлић Мажуранић која уме читаоце по вестн у чаробне крајеве. Швеђани подвлаче да пнсац нма прс фињено културио схватање при роде и ретку песничку фантазчЈУ. Даици шгшу: „Књига је и за одраске и једна од најлепших дечјих књига, које су се појавиле последњих година. Та. кве није било већ дуго". Чеси кажу да је ово дело једна од највиђекнјих књкга прича убпште. Кулрин пише за руско издање: „Приче из давнине произвеле су на мене потресан утисак лепоте и дубине. Нашао сам, да је њкхов унутрашњи садржај лрекрасан, гтоучан и пун здравога, крепкага смисла". * Ивана Брлић-МажурантА каже да су Је њена деца икспирисала за књижевно стварање на пољу дечое литературе те то објашњава оку силну љубав мај ке која провејава кроз страни-! це њених књига и долази до пу ног израва у оиом болном крику ма(јке: „Ја валим остати У својој несрећи, а знати да имам сина, него да ми дадеш све благо и све добро овога овета, а да морам заборавити на сина", Н, Шкргић

ПРАВДА + 18-ХИ-1937

Иало

— Пародије ВЕСЕАИН БРЕЗНАНАи« Б нао је то Једног дана по новом календару: ведрво се поноћнн дан над улнцом, калдрмнсаном само надама које су се нзјалавнле н прнанаонцама аа млеко помешаво са водом пола и пола... (Једна половипа бнла је од друге много већа). Два дечака у капутнма од очевнх панталона, у панталопама од очевнх капута нграју се рата... Ко ана ког пшанског, ј апанско-ккпоско г, стогодншљсг, европског, амернчког, афричког, а&нског ■лн другог неког садашљег, будућег нли бнвшег? И онн внде рат до нсцрпљеша суседова стрп .Ђеа«, а кад је. сусед своју нсалбу стрмоглавно ва главе дечаковкх роднтеља, одмах престаде рвт ■ јутарн »а с* поноћ равдааа бев ратв« страва, у улнцн калдрмисаноЈ само обећап >нма дв ће добнтв калдрму.

Белешке У Паризу је умро универвнт^ оки професор и угледнц фил»< зоф Аири Делакроа у 64 годи< ки живота. Нагаисао је низ ра<ц права мањик и већкх из об.та. сти психологије, педато.-ије или чисте филозофаде. Позната су и запажена његова дела: „Спе. кулативни мистицизам у Немач кој у 14 веку" (1909 године); „Велики хришћански мистичари" (1908); „Религија и веровања" (1922); „Веровање" (1936); „Говор и мисао" (1930); „Дете и говор" (1934) итл.

Познати француски песник и драматичар Пол Клодел упитан шта мисли о савременој књи. жевности у Фракцуској одгово рио је врло песимистичкн: „Нс тако добро. Уосталом ја је по. знајем врло Рђаео. Наша књижевност се закржљава, као жрт ва двоструког фенамена сплас. њавања и кварења.... Не чита се више и не желе да пишу у. журбано ромаии... Треба оуштине младости. Потребне су го. дине сањарења, плодних лутања. Где их наћи? Изгубиле су се у спремању диплома. Права култура ишчезава. А ови млади људи, који нису читали и који се журе да пишу, слични су цн стернама коое се не обнавл»ају и кваре се". ♦ X. Лик и Е. Бертран напксалв су и објавили „Кратку истори(ју француске и европске књижевности". Дело је кнформатиа не природе, илустровано, на 222 стране осмине. « У издању ,ЗУ®ел Реви Франсез" излазе целокуина дела француског модерног пнсш Палериа. У носледњој објављ«ној свесцк налазе се Валериеж фрапменти о Декарту, о Боснеу Стсндалу, Верлеиу нт.д.

Кроз књиге и догађаје Спавомир Настасијевић, „Врачара Божана" — Ипија М. ЖиванчевиК, „Срби и Румуни" — Сигмунт Фишпер, „Ништа ново" — Чехов на помачи

Г. Славомир Настасијевић је из једне даровите уметничке породкце, у којој су један брат песник и драматичар (Момчкло Настаои[јевић), други сликаЈр (Живорад), трећи музичар-композитор (Светамир). Сви су огаг, у свом кругу стварања и уметничког израза, занимљиви и оркгинални на особеи начин. Онц увек теже за но^им и небаналним стваралачким кзразима, у чему су врло често и неисцрпни. Г. Слазомир Настасијевић је за нашу књижевност нова лнчност. Његов први наступ је у комедији, једнам врло сложеиом и тешком књижевном раду. Комедија односно драма захтевају вкше него даровитост, добро расположење зз њих и основне елементе да се буде драматкчар: потребно је, усто, имати и техничку, практич ну вештииу к кзвеона занатска искуства, која су добрим делом и позоришна. Без свега тога, о. бично се остаје на пола пута, однооно више у књижевности, него у самој драми. Због тога се често и дешава да се пишу драме, које су као уметничка дела и занимљиве и свеже и до бре, али нксу поворишне и самим тим нксу добре драме. Ро ман, песма или макаја књижевна врсга потпуии су и остваре. ни сами од себе, али живот и право уметничко дејство драме су тек на позорници. Ту је, у инсценацији, њихово прво и нај вкше искушење. Г. Славомир Настасијевић Је остао на пола пута, између књи жевности идраме, или каткад час на једнсцј, час на друтој страни. То је уздкзало и спуштало његов успех. „Врачара Божана", комедија у пет чинова, има у сво(јој врсти извесне врло пркјатне књижевне и драмске особкне. Неколкко типова су пркјатно и жкво конструисаии, не у целини, него у појединостима. Местимично радња је врлополетна, природна, нетражена, чак развијена импровизатор ски живо. Диалог је, каткад, не усиљен, с доста боје и динамике, закимљив и парадоксалан. Има и лријатног хумора, који је, слободно речено, више орал не природе, разкнх дуковитих стицаја речи, него што је лроизвод самих типова, ситуација и чисто проблемског значаја. Али, све су то ретки, свечани тренуци, после којих се прелази у окоро механичку конверзацију. ксцја нкје ни драмска, ни лозоришна, ни стварна. Г. Сл. Насга сијевић гђ'би у епиводама и рад њама личности, каје нити нешто значе, нкш шта стварно доносе. Он заборавља да сви догађаји не морају бипи увек занимљи и да мнопи од њих тре. ба да отпадку изван главие рад ње, чак и невид.тлгви, поготово кад су баласт. Ову комедкју требало би „растрести" н расте ретити, па оно што остане сажети и окупити. Диалози су често пскхолошки нестварни и врло наивни. У са-

мој радњи, у психологији типо ва, у разрагди ситуација има многих наивиости, а врло мало студкје и осећања за драмоку меру. Комедија је уопште без правог проблема, без дубљег значења. Она је сва у сликањи. ма, и то не увек вештим. Тачније речено, ту су извеони еле меити за једну драмску тезу, али још нема само ње. Тако је комедкја безбојиа, психолопжи и у моралном смкс.ту недефинксана, маколико местимично стварна материјалом. Ово је дијадогисана дрзтшвена хроника, у ко[јој има доста стежег, извориог материјала за комедију, али још нема и праве комедкје. Г. Сл. Настаокјевић је по казао нешто основно, неопходно: смисао за импровизацкју радње, за поентирање типова, иввестан хумор и нешто срдачно, исмрено у тону. Нама се чини да су то и неопходнн елементи у оваквом послу. Како ће кх одржати и докле развнти, показаће нове ствари г. Сл. На стасијевића. „Врачара Божана" још нкје завршена комедија, али у њој има и свежих и при. јатних комедиографских елемгната. * Драма „Ништа ново" г. Сигмунта Фкшлера има многе особтге почетничкот рада. Пуна је плаховиткх, великих реад, често громких декламација, највећкм делом у још сировам, подигиутом и напрегнутом тону. Личности говоре сувише мудрач ки, интелигентно и намецгтен>. Има и вештачки тражених ефеката, вахукталости и наивности у разнкм видовима. Драма „|Ништа ново" је производ јед не живе, уоплахирене природе, сва у осећа>јним н неодмереним импровкзациЈ ама, доста реторична, много егзалтована и отуда нестварна својим драмским пост> г лцима, самим начином обраде. Издалека у њој се осећају многе ремннисцанције из доаме „На дну" Максима Гор ког, можда непгго у току и сме ру из Леиорманових „Промашг них живота". Можда је то и сдучајно, али Горки је врло блг зу, увек наткриљен над радњом и самом средином. И поред свих невештина и на ивнооги, које су производ недовољног искуства н животног н драматуригког, па и саме усплахирене пркроде пишчеве, стгпатична је и у нечему позитивна ова драма жустре младости. Г. Фишлер захвата живот малих н потиштеккх људи, једну духовну н друштвену средину, ко|ја се скоро изјадначила са нахереном пггалом, у којој се збивају сва три чина. Не ме њајући место радње, остаја-ћи код иогих типова кгема, г. Фиш лер је, ипак, успео да буде и занимљив и свеж, местилгачно врло небанадан и нарочито на један начин нелоареаан. Требало би настојати да диалози буду још сажеткји н језгровнтији, стварнији, више говор лн-

ца, него самог писца, као и да се олусте и одрже на природној вксини сам драмски тон и темпо. Мање етзалтације, мање јалових и беспредметних излетања, више самосавлађивања, мере, стварности ит.д., јер у драми „Ницгга н<жо" има и леле надареиости. • У нашај савремној позоришнај критици више је случајева кад ес нема нн позоришно, ни драмско, књижевно ме. рило. Један случај је врло особен. У беопрадском часопису „Живот и рад", који се данас уређује солидније и боље, г. Гргур Берић води позорипшу рубрику. Има ту често ствара и закључака, К оји су сасвим и изван позоркшта ц драме. У гго следњем броју часописа приказује се комад „Три сестре" од А. Чехова. Судећк по овом при казу, г. Берић је далеко и од позоришта и позоришне критнке. „Три сестре" су — пише г. Берић — једна књижевно-социјална старуднја, саджином нипггавна, а драмскн осредња, која је и после рата дала о себ^ говорити (Какав је ово језик!?) — једино благодарећи напорима Художественог театра н његовом необнављаном репертоару, у чијем се саставу сталнз налазила." Три ствари су јасне: овај над мено високи и строги суд не значи ништа, јер је сасвггм нестваран и олако, неодговорзо убачен; г. Берић уоппгге нити познаје, нити разуме Чехова као ромаксиера, пркповедача и драматичара; г. Берић води такозвану епизодну позоришну критику, у кајој је инсценацкја споредан елемент, али н нема сценско осећање. Чехов је обу хватао вксоко руско друпгтво или породични круг у којему се грчевито хватало за традиције. Он је указао на разне кризе У тај средиии и наговештавао социјално-економске потресе. (Поа1енкмо само драму „Вишњев сад'\ роман „Племићско гнездо" ит.д.). Има много од тога и у драми „Три сестре". Али за г. Берића све су то „социјално-књижевне старудије". чак иако Чехов свој км делимз обележава један пернод у руској књижезиости н извесну поихозу у руоком друштву. Шта, најзад, значи овао суд У критичком смислу? Кад се говори, међутим, о игри глумацз врве речи, коде ничим блнже и стварниое не обележавају ни глуму по^јединаца, ни претставу, ни режкју. Има ли у тој отсутности нечега позортппног? Будимо нскрени, јер према позорипггу треба бити втпие милостив. Највише му се светимо кад га не носнмо стварно у се би, кад не живимо у њему « кад смо, на кра/ју, удаљенн од њега нестручном посвећеношћу. Бор. С, Ст,