"Правителствующіи совѣтъ сербскіи" за времена Кара-Ђорђијева или Отимање ондашњијех великаша око власти

== у =

новце троше по својој вољи (јер је Младен био у совјету предсједник и управо је чинио што је хтио, а Милоје је био управитељ Биоградскијех бећара на које се много трошило); а 3. да су се њих двојица начинили у Биограду као дахије те пале и жаре по својој вољи. Осим поменутијех старјешина и совјетници су готово сви на Младена мрзили и колико су смјели, нањ и на његово самовољство викали; а исто тако и Биограђани. На свршетку године 1807. Аврам „Лукић (совјетник нахије Рудничке и Пожешке), и Јован Протић (совјетник нахије Пожаревачке)

губио, него да га за то није хтио дати, што му је Младен писао из Биограда, да тај Павлучиј није прави Рускн посланик, него да је Француска илн Аустријска увода. — Да на овоме договору није било Исанјева и Шавлучија јамачно би казао Кара-Борђије ако су и била ту двојица од највећијех његовијех противника, Миленко и Вунца,— да непристаје на то писмо , али пред овом Руском господом није смно то казатн, него само није дао печата,

Ово поменуто писмо Будбергово послао је прије неколнке године Јеремија Гагић друштву Српске словесности у оригиналу (а овај одговор нањ у пријепису и мени и друштву), и велика му хвала што га је сачувао те се није изгубило као што су се многа овако знатна писма погубила, јер и само то, што је ово писмо сачувано, показује да онда архиве није било никакве, него писар пошто је писмо прочитао оставио га гдје му је била воља, а послије га н бацио или подерао. Ако буде могуће гледаћу да се ово писмо на камену штампа овако какво је, н приложн к овој књижици на крају, да би се могло видјети колико се Руски рукопис промијенио за ове 53 тодине, н. п. 4 је свуда на двије ноге, као у штампи; в је мало од прилике као знак од дуката само што је одозго мало улегнуто, а велико није као Латинско В него као садашње мало в; а најзнатније је р које је најналичније на Латинско 7“ и нигдје инје доље спуштено н. п. мимо 0 или ен т, д.

9ж