"Правителствующіи совѣтъ сербскіи" за времена Кара-Ђорђијева или Отимање ондашњијех великаша око власти

по том их одмах одређени људи са нешто Рускијех казака отпрате до Каравлашке границе и претуре их преко Дунава. Још напријед, како су они дошли у Биоград, Кара-Ђорђије и Младен послали су у Пореч Смедеревскога војводу Вула Илијћа а у Кладово совјетника нахије Биоградске Павла Поповића, да не даду свратити се ни Миленку у Пореч ни Петру у Кладово, и тако су они пролазећи поред тијех мјеста, само стали мало код њих те им је изведено и изнесено, шта је који гдје имао. Пошто се Миленко и Џетар овако истјерају из земље, Стефана Живковића Кара-Ђорђије затвори у Биограду, али га послије некога времена позове у Тополу и онамо му опрости, и он по том узевши пасош отиде у Каравлашку и више се не врати у Србију за времена Кара-Ђорђијева. Споменуто је напријед како је Милан Обреновић био заповједник у нахији Рудничкој, Пожешкој и Ужичкој. Кад он (године 1810.) отиде у Каравлашку, на његову мјесту остане му брат Милош, који је назван војводољл још у почетку буне кад и Милан господарољл. Пошто Милан у Букрешу пријеђе на страну Петра и Миленка и осталијех Кара-Борђијевијех противника, није могло бити да се и Милош не поведе за њим, сад пак, које што се по новој уредби подручје његово раздијели различнијем војводама, и од оне три нахије њему не остане више до само једна трећина нахије Рудничке; које што се стане говорити и доказивати да му је брат Милан у Букрешу отрован, прилијепи се са свијем к њој. Зато кад чује да су Миленко и Петар у Бнограду без војске и у забуни, пише им, да не ударају натраг, него да се држе јуначки, и да ће им он, ако је потребно, доћи у помоћ