Право и привреда

Одговорност за обавезе берзе Берза одговара целокупном својом имовином за своје обавезе у промету (чл. 30. Закона). Она, међутим, не одговара за обавезе својих чланова у берзанском промету, јер у њему не учествује. Такву одговорност она може да преузме статутом. Закон то питање не регулише, тако да то није забрањено. Закон, међутим, предвиђа да се уговором о оснивању урсђује, измсђу осталог, и „одговорност оснивача за рад берзе“ (чл. 11. ст. 1. тач. 77). Цитирана норма не треба да се тумачи у смислу да су оснивачи дужни да оснивачким уговором утврде своју одговорност за обавезе берзе након њеног оснивања. Напротив, она треба да се тумачи тако да они могу, ако хоће, да преузму ту одговорност оснивачким уговором. Након оснивања берза постаје самостално правно лице, које самостално иступа у правном промету, те сама и одговара за своје обавезе. Могуће је да неки од оснивача током оснивања берзе преузме на себе неке обавезе у промету према трећим лицима у циљу оснивања берзе (нпр. закључи уговор о градњи пословне зградс, о закупу пословних просторија, о куповини опреме берзе и сл.). Ако покушај оснивања берзе не успе, једино би тај оснивач био одговоран за обавезе из закљученог уговора према трећем лицу. Отуда би ваљало да се оснивачким уговором предвиди његово право регреса према осталим оснивачима, јер је, ипак, радио у заједничком интересу. Ако би покушај оснивања берзе успео, онда би било добро да се оснивачким уговором или статутом берзе предвиди да она преузме на себе неизмирене обавезе оснивача према трећим лицима из таквих уговора. Најзад, Закон предвиђас и једну врло чудну норму о одговорности за обавезе берзе. Наиме, правилима берзе мора да се утврди „начин на који и услови под којима чланови и учесници на берзи одговарају за обавезе берзе“ (чл. 21. ст. 1. тач. 13). Цитирана норма треба да се тумачи тако да берза може да правилима предвиди да њени чланови и учесниди не одговарају за њене обавезе. Такво решење је и правно нелогично из више разлога. Прво, берза је одвојен правни субјект у односу на своје чланове и учеснике. Друго, она је акционарско друштво, за чије обавезе у промету, по Закону о предузећима, акдионари не одговарају својом имовином. Треће, члан берзе не мора да буде и њен акционар. У нашим финансијским берзама, чак, берзански посредниди могу да буду њихови чланови, али не и акционари (чл. 28. ст. 1. и чл. 37. Закона), што је неразумно решење. Између чланова и берзе постоји још лабавија статусноправна веза, него између ње и акционара. Зашто би онда члан, који има само право да послује у берзи, али не и да њом улравља (јер није акционар), био законом лринуђен да одговара за њене дугове, на чији настанак није могао ни да утиче? Наравно, чланови би вероватно локрили дугове берзе, јер имају интереса да наставе са лословањем у њој. Али, то би требало да зависи искључиво од њихове воље, а никако од законске принуде. У супротном кршило би се начело да дугове треба да сносе они који их и стварају. To би довело до тога да у финадсијским берзама једни управљају и

93

Н. Јовановић; Теоријско објашњење закона о берзама од 1994. године (стр. 76-94)