Право и привреда

На иницпјативу Друштва народа сазване су у Женеви две међународне конференције: једна - 1930. - бавила се трасираном и сопственом меницом, а друга 1931. г. - бавила се чеком. Прва конференција довела је до закључења трн конвенције које су потписане 7. јуна 1930. годнне. Прва од ових конвенција, названа „Конвенција која доноси униформни закон о трасираним и сопственим меницама' 1 садржи 11 чланова у којима се прецнзирају обавезе држава уговорница у погледу увођења Једнообразног закона о трасираној и сопственој мениди на својим територијама. Ова Конвенција садржи и два анекса. Првн анекс представља сам Једнообразни закон од 78 чланова, а други садржи 23 члана резерви који дозвољавају свакој држави да одржи на снази по извесним питањима своје нацнонално законодавство, дерогирањем одредби Једнообразног закона. Државе, које су ратификовале ову Конвенцију. могу одустати, ако се користе правом резерви, од одредаба Једнообразног закона само у тачкама које су предвиђене у другом анексу Конвенције и у оквиру тих резерви. Друга конвендија је названа „Конвенција намењена да регулише извесне сукобе закона у материји трасиране и сопствене менице". Она доноси колизиона правнла којнма се одређује надлежно нацнонално право за регулисање оних односа који ннсу могли бити регулисани на једнообразнн начнн. Донишење овс Конвенције је било неопходно због могућности којз је дата државама да учине резерве у погледу примене извесних правила Једнообразног закона, као и због тога што Једнообразни закон не обухвата у иотпуноси материју меничног права. Трећа конвенција односи се на такснрање трасиране и сопствене менице. Она просто обавезује државе уговорннце да не санкционншу нпштавошћу ове хартије због тога што нису биле таксиране илн што нпсу довољно такспране. Мада женевске конвенције представљају значајно постигнуће у правцу унификације меничног права, потпуна унвфнкација ипак није постнгнута. С једне стране, конвенцнје су претежно ратнфиковале државе европског контннента (18 земаља). Ван Европе су конвенције ратифнковали само Бразил и Јапан, док су англосаксонске земље и остале земље common law-a остале no страни. Додуше има земаља (као нпр. Етиопија и Либан), којс су увеле Једнообразни закон у своје национално законодавсгво а да ннсу приступиле конвснцпјама. С друге стране, унифнкација није потпуна и због тога што су државе могле да учине резерве, тј. да не прнхвате поједине одредбе Једнообразног закона. И оне су се тим правом и користиле. Само су две државе прихватилс конвендпје без резерви. Све остале државе су учишгле нпз резерви, тако да чак између држава. које су прихватиле Једнообразни закон. постоје доста широке разлике. И. најзад. женевска унификација није обухватнла материју меннчног права у потиуностн, већ је одређена материја препуштена државама уговорницама да је саме уређују својим проппсима. Закони о мепицп connnon law-a групишу се око два закона-модела, који су врло блискп један другом: енглеског Bills of Exchange Act-a од 1882. г. и

2

Право и привреда бр. 1-2/95,