Право и привреда

Овакву Одлуку Савезни уставни суд засновао је полазећи од решења одредби члана 100. ст. 2. Закона о предузећима („власници деонида могу продавати деонице трећим лицима изнад и испод номиналне вредности“) и члана 101. ст. 2. тач. 2. (статут деоничког друштва ... може да садржи и одредбе о „ограничењу преноса деоница на име“), као и од одредбе члана 51. Устава СРЈ (, јамчи се право својине и наслеђивања, у складу са уставом и законом“). Наиме, „Савезни уставни суд сматра да из наведених одредаба Устава СРЈ и Закона о предузећима произлази да се статутом деоничког друштва може уредити начин и ограничење преноса деонида на име у погледу утврђивања пречег права куповине тих деоница, али не и то да се пренос деоница на трећа лица врпш по претходном одобрењу управног одбора деоничког друштва, јер се недавањем тог одобрења пренос деоница. не само ограничава. већ укида и тиме повређују права власника деоница утврђена наведеним одредбама Устава СРЈ и Закона о предузећима. По схватању Савезног уставног суда, право својине на деониде у деоничком друштву садржи и право управљања у деоничком друштву по том основу и оно се не може угасити све док власник деоница не прода, те да одредба члана 116./CT.2. Статута, којом је уређено да деоничар који истутш из деоничког друштва губи право управљања у друштву до продаје деоница, није сагласна са Уставом СРЈ и Законом о предузећима.“ 111 Нека нам буде дозвољено да у овом кратком коментару дамо своје внђењс предметне одлуке Савезног уставног суда, као и оспорених решења предметног Статута, будући да они то, без сумње, „заслужују“. Реч је, овде, свакако о две одвојене ствари. Прво, могућност ограничења преноса акдија на име. И друго, губитак права управљања деоничким друштвом. Кад је реч о модалитету ограничења преноса деоница на име сагласношћу управног одбора, погрешно је становиште Савезног усгавног суда да је овај модалитет ограничења генерално искључен,, јер се недавањем тог одобрења пренос деоница, не само ограничава, већ укида и тнме повређују права власника деоница“. За Суд, наиме, није релевантно, а морало би да буде, да ли се у конкретном случају ради о деоничком (акционарском) друштву с јавним уписом акција (деоница) или се ради о деоничком друштву без јавног уписа акција. Јер, ако би се радило о друштву без јавног уписа акцнја, овакав модалитет ограннчења преноса акција на име у принципу не би био супротан Закону о предузећима и Закону о хартијама од вредности, који овлашћују сгатут, односно одлуку о нздавању деоница да уреде модалитете „ограничења преноса деоница на име“, односно „начин располагања деоннцама“, док ово ограничење у принципу не би било могуће код акционарског друштва с јавним уписом акција (мада се и овде у упоредној пословној пракси каткад прави разграничење између друштава чије се акдије котирају на берзи, где ово ограничење не би било могуће по логици сгвари, и акционарских друшгава чије се акције не коти-

124

Право и привреда бр. 1-2/95.