Право и привреда

М. Васиљевић: Коментар судске одлуке (стр. 123-125)

рају на берзи, где се под одређеним претпоставкама дозвољава ово ограничење У одсуству одговарајуће регулатнве и судске праксе у нас, могло би се дискутовати о евентуалној арбшрерности овог модалитета ограничења, ако исти, што нам у овом случају није познато, није праћен одређеним статутарним прецизирањима и стављен у функцију одређених услова, ком ставу би и сами пре бшш склони. Ипак, у упоредном праву и пракси се чак ни искључење преноса акдија на име, наравно привремено (чак и до пет или десет година), не сматра недозвољешш и повређујућим правом акционара, било да се то учинп законом или И овде је, разуме се, реч о акционарском друштву без јавног уписа акција (евентуално и са јавним уписом акција, ако се акције не котирају на берзи). Кад је пак реч о губитку права управљања акционарским друштвом „након иступања из акционарског друштва“ онда је став уставног суда прихватљив у делу у ком се оцењује неуставним и незаконитим таква могућност до продаје акција. Ипак, Уставни суд није нашао за потребно, а морао је, да заузме став о уставности и законитости целовите оспорене статутарне норме. Аутору ових редова није, наиме, познат институт „иступања из деоничког друштва“, а да се истовремено остане деоничар, лри чему се губи право управљања дсоничким друштвом, а задржавају имовинска права по основу даљег поседовања деоница (дивиденда, расподела ликвидационе масе). Акционар акционарског друштва се постаје и остаје све док се поседује стечена акција конкретног друштва (било као издата исправа уз упис у књигу акдија или само уз упис у књигу акција и издату легитимациону потврду), са правима која зависе од врсте акдија које се поседују (обичне и приоритетне, са правом управљања и без права управљања). Уз то, могуће је наравно да се, под условима утврђеним статутом и одлуком о издавању акдлја, акције једног рода конвертују у акдије другог рода (трајно или привремено: обичне у приоритетне и обрнуто, са правом управљања у акције без права управљања и обрнуто), што наравно не значи губитак својства акдионара и „иступање из деоничког друштва“ (по ставу оспореног Статута и у том делу сагласју Савезног уставногсуда). За крај овог кратког коментара чини нам се најприкладнијим цитирање мудрог Конфучија, при чему позицију Савезног уставног суда у цитираном двојству не бих сам одређивао: „ко не зна, а не зна да не зна опасан је, избегавај га“, а „ко не зна, а зна да не зна, млад је, научи га“. Ипак, желео бих да верујем да се ова уважена Институција налази у овој другој позицији.

1. Види: Guyon, Les socidtds, am6n6gements statutaires et conventions entre associ&s, Paris, 1993; Farrar, Company Law, London i Edinburg, 1988.5. 186-215; Ivamy, Company Law, London 1978, s. 150-205; Васиљевић, Трговинско право, Бгд., 1973,, с. 693-699. 2. Види; Хамел и др., Droit commercial, Парис, 1980.C.232-236. и 362-364.

125