Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

једне политичком мудрошћу зајемчене мирне еволуције.“ У претпоследњој (1Х.) глави последње (ТУ.) ењиге Котруљићеве о трговини (о уштедама или имању трговачкоме), која је сва провејана тугом за отаџбином (абог осуде на прогонство), износе се или управ при нрају прибирају и понављају опште напомене о штедљивости и опрезности трговачкој (сва зарада трговачка не вреди ако се сачувати не уме — по оној народној речи: у радише свега више, у штедише понајвише !| пи нарочито и по трећи пут опет се удара гласом на то, како трговцу не требају раскошни летњиковци изван града, који и много стају а и одбранбену моћ самога града слабе (из чега се само види како је непрестано пред очима имао опасност од турске најезде!) И колико је ова глава пуна бриге о одржању града, толико је опет последња десета глава, која говори „о концу живота трговачкога«“ (Пе! Нпе Че! глегсап(еј, испуњена Философском мирноћом пи ре-

(кметице) после одслуженогта рока (10—15 година) имале још п нарочито право на опрему, која им је за време њихове службе на тај начин обезбеђивана, што су те „дјевојке“ –- како се тај особени обпчај у Дубровнику називао — „на справу (9ртагта)«“ узимане и као такве се онда и звале стрављенице (1а зртајетга, зетра аобаћа). 0 томе како им је та опрема „справа“ прилозима прикупљана и давана била вреди видети у Апетдипи-ја, књига Т. на стр. 197—8., затим у Вукову „Рјечнику“ код речи: страва пи у Д-ра В. Богишића : „Правни обичаји у Оловена“ па стр. 45. Апепдини нарочито паглашује, како овај лепи и корисни обичај, којл се иначе нигде на другој страни не налази, везује млађе за кућу (властеоску и трговачку) и гради од њих пријатеље куће и господара (док у староме Риму ропска послуга беше непријатељ и куће и тосподара по већ паведеној познатој изреци: колико слугу (робова), толико непријатеља. Вук у „Рјечнику“ (код речи: справа) наводи, како су „вапатлије справљале своје штегрте, којима су, осим повијех хаљина и благослова, давали и сав алат од свога заната“.

' Народ је сам п знао и осећао, како му увиђавна влада републике осигурава опстанак његов, па је зато како вели Дум Иво Стојамовић: „исти дуг љубави према домовини, што је пламтио у племићу, пламтио и у пајнитжем грађанину“. Дубр. књижев. стр. 59.

ИРВО НАУЧНО ДЕЛО 0 ТРГОВИНИ 7