Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

99

неговао и подигао, и од кога је и све научио свем што има и зарадио. Какав би то брод био, пита се Котруљић, који би вечито само по мору лутао2 Ваља нам једном пред вече живота стићи у тихо пристаниште његово, у коме нам се полако ваља притремати за смрт, предавати Богу, размишљати и живети у миру и љубави, спремајући се за вечни живот. Ваља нам крај живота провести у потпуном душевном и телесном миру и спокојству. У својим старијим годинама човек се већ по природним склоностима својим враћа и посвећује заједници, као што су то већ радили и стари Римљани, враћајући се плугу (као оно Цинцинат) и посвећујући свој живот друштву и размишљању — јавности и Философији. На тај начин човек се тек како ваља одужује и Богу и људима. Овај последњи, како га Котруљић зове, Философски период живота људскога није везан ни за какве нарочите религијозне облике; он је природна последица разумно схваћенога људског позива у овоземаљскоме животу уопште. То је онај несебичан, више идеалан живот, у коме се, вели, више не служи ни Венусу ни Бахусу, живот миран и задовољан, који човека упућује и води Богу и Философији. Молећи се Богу, читајући списе философске, живећи у природи и радећи земљу, човек, вели Котруљић, треба мирно да сачека крај овоземаљског живота, смрт, која га у вечност преводи. И он тај ФИЛОСОФСКИ одсек живота човекова поздравља овим песничким речима: „О ти животе срећни, вредан сваке хвале, животе анђеоски, животе светитељски, животе Философски; ти си вазда и свуда, у свима, људским друштвима, и верама, — а не само католичкој —

! „Разза Та тиа спа та филеће ећ расе де Татта, еб ае1 сотро“. Лист 105. Стр. 1.

те.