Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

Котруљић, ти као трговац треба да имаш писмена и упутнице са једнога места на друго од течајне вредности“ (пошто се разним меницама према трговачкој потреби и разне врсте новца набављају, и врло често у баначним јединицама злата обрачунавају). У осталом, додаје он, меница је потребна не само трговцу, већ свакоме који на страни плаћања има, као и свакоме путнику (већ због разнога новца у равним земљама). Најзад Котруљић наводи и то, како је „уобичајено и тротестовање према ономе, који не плаћа и онда се менице враћају са свом штетом накнаде и интереса ономе, који их је примпо, а међу тим их не плаћа“. Значајна је најзад п његова нарочита напомена, како се, вели, одкако се памти, меницом служе Флорентинци, тако да је готово изван сваке сумње, да су је онп п смислили пи у живот увели. Овај Котруљићев навод потпуно потврђује модерно научно мишљење о томе, да је, судећи већ џо пталијанским називима као п првим меничним уредбама италијанских градова, меница италијанскога порекла (а посебице баш Флорентинскога).

Постанак менице стоји у тесној вези са мењачким радњама (из сатбто постала је п (еНета ал сатилој, у којима су депозити чувани и по њиховој правој вредности (садржини чистога метала) у књигама махом и вођени (у трговачким јединицама вредности, тако н. пр. у маркама злата, Вапк-Магко) и из којих су

се временом развили п први баначни, = депозитни, ломбардски и есконтни — послови, и постали први

новчани заводи — банке, о којима се, као о нарочитим заводима, у Котруљића још не говори. Он само утврђује толико, да депозитари |у оно доба махом још мењачи-сарафи и златарпи), код којих трговци депоненти своје оставе на чување дају и на које су онда махом.