Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

п њихове упутнице плаћања (соло-менице) гласиле, морају бити савесни и поуздани јер се, вели Котруљић, новац понајчешће »„депонује без јавнога писмена“, и с тога онда код депозитних послова мора уопште п пре свега другога бити међусобнога поверења (јаде тетсатце. пошто се депозитне радње поглавито на веру — бопа рае — п врше). Депозитима може и сме само власник њихов — депоненат — располагати |п то по нарочитим писменим налозима и преносима у књигама), алп се сами депозитари »не треба депозитима да служе“, јер се таква послуга у опо доба, кад се никакав иптерес на депозпте плаћао није, сматрала као злоупотреба туђим новцем.

Као што је меница била плод цветања трговачкога у пталијапским градовима средњега века (!3—11. столећа), псто тако је опет други плод овога процвата лежао још и у изради и примени оуплога књиговодства. Тачно вођење трговачких књига беше ослонап а меница полуга, којом се међународна трговина у покрет стављала. Већ у старих Римљана су се трговачке књиге толико усавршиле биле, да су се, по извесним знацима, у многоме већ примицале карактеру дуплога књиговодства, али се као даљи наставак п потпуно усавршење има да сматра тек онај начин вођења трговачких књига, који неоспорно налазимо развијен и примењен у напредним италијанским трговачким градовима средњега века. Већ од почетка, 14. столећа Ђеновљанека општинска управа. живо је на томе настојавала, да се књиге њезине депозитне банке св. Ђорђа тачно и уредно воде и ми у тим књигама сусрећемо већ потпуно развијен и примењен систем дуплога књиговодства. У науци о трговини и данас се наводи, како је дупло књиговодство самом практиком усавршено било у