Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

се дакле као сиромашни људи из народа (пука, плебса) са навршеном 920. годином драговољно и по извесну цену сами у ропство дају. |У средњему веку био је то познат Факат, да сељаци без земље сами у спахијску службу иду.). Ова три облика ропске или радне зависности и службености друштвене постоје,

вели Котруљић, уде јите ретзопатит“ |Лист 109. стр. 1[—2.). Као даље особене облике овога средњевековног аграрно-правног поретка наводи јоши нарочите случајеве, у којима људи по законима — по грађанском и црквеном праву — у сужањство падају |као нпр.

они, који се ухвате да неверницима помажу, осло-

Затечено соппјално стање у задобивеним српским покрајинама прихватили су наравно и Дубровчани п својом хуманом управом још и знатно побољшали. Да би нам горње напомене Котруљишћеве биле потпуно јасне, ми ћемо овде у главним потезима обележити ондашњи зависни положај сеоске радпе снаге па земљишту дубровачкоме. Државне земље уступане су. као што то већ раније поменусмо, сељацима под закуш и од тога је држава имала добар део својих прихода. Властела је пак један део додељене јој земље изван града задржавала као непосредну својину (баштину) и те се земље назпваху Дарине (Салта). Али како је за обрађивање ове земље требало радних руку, примани су обично на једноме делу суседнога земљишта сељаци као насељеници, кмети, који су уступљене им земље (ледине, ИФапа, Јефпа) радили „на половифу“ (ројоутала, ројоућса. шета, отуд пи реч: „дате аа родоттагат“). Кућу са окућницом обично у простору од 400. квадр. стопа пасељепик је добпјао на откуп (кло и побољшице — мелиорације, стоку и алате) пи тај део обрађивао у свему по својој вољи (звао се златпца, гаса, ходао): али је зато дужан био давати господару тодишње још и пзвесне дажбише у натуралијама — тако звани увјет, поклон, (итјећ и робоп, рхезепбе, тетајо: тако нишр. рокјоц зушјај). Кмети су дужни били, да властелинову царину (баштину) обрађују са по неко-

лико радних дана (махом два) у исдељи — обично евега 90 дана у години. Ова дужност, да раде господару на царини његовој, — работа, кулук, ангарија — звала се у Дубровнику служба (5игба, слов Зегооао о зетсти).

Власник земље, властелик, подизао је обично пасељенику (кмету) и потребну му кућу и давао чак и потребну стоку и алате (по правилу на одцлату ва 6 година), те та па тај начин дугом за се по за земљу привезивао. Сељак насељених, у колико је по обавези својој дужан био да ради на господаревој цариши, јављао се као хмет (Кктеб, сотадто), а у колико је опет од земље, па рад и издржавање уступљене му, имао господару давати половину (исе, доциије и трећину и четвртину, од орапица обично четвртину), јавља се кло половник (ројомшик, соћопо). На тај начин, вели Ивелијо, могао