Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

93

бођеници који се поновљеном кривицом или сагрешењем у сужањство враћају, браколомници итд.). У самој пак ствари све су ово опет случајеви из друге његове категорије (Че јиге сеп шп). У овоме смислу он нарочито издваја и говори најзад још и о нарочитом облику сељачке, кметске зависности, која се по своме карактеру приближује опет првој гатегорији наслеђене друштвене зависности (по пореклу или рођењу а услед људске потчињености завојевањем). Та, у Дубровнику и у Босни названа кметска а у Србији себарска, аграрна зависност, која

се један исти сељак јављати према једноме господару као кмет, а према другоме ошет као толовник, (отуд „кметинство“ п „половништво“, види у већ поменутој студији о кметству у Дубровнику од Атеото дедт Трећа, стр. 14. и напред стр. 10—13. за и у расправи О“. УТадтата Раррајаљге: » О кметству, особитим обзиром на Далмацију“, Загреб, 1886. нарочито на стр. 36—45.). — Сељаци, кмети за земљу привезани, ослобођавају се понајлак већ у току 14. века свога рошског положаја (по староме траву завојевања, дакле по пореклу) пи приближују све више социјалноме положају насељеника, кмета—меропаха, који даваху господарима, како тде, половпну, трећину или четвртину, али који могаху имати и своје земље и могаху потпуно слободно њоме и располатати. И у нас је у то време већ било п таквих меропага, који су имали својих властитих баштина, те су по вољи њима располатали, даривали их и цркви подлатали“. (Петрановић: „О робству“, стр. 68. В. чл. 174. Душанова ваконика, у издању г. От. Новаковића 1898. стр. 250—251.). Наши српски сељаци као војници освајачи били су махом меропси насељеници, док су Власи били покорени староседеоци Словени (или инородници), и то понајвише сточари. Отуд у Далмацији им назив „црниг Власа“ — ЉМаитосаасјћа, (Маптоуајаћа и Могомјаћа), данас италијански названих Мотавета. Као трави за земљу привезани работници Власи се с тога у повељама, којима се са земљом матастирима поклањају, попменце увес п побрајају. Од њих су социјално горе стојали само отроињ (раби), сужњи везати обично дутом пи за земљу и за господара (као робље, или својина тосподарева, било по куповини, завојевању, или закопској осуди. Отрок је, вели От. Новаковић, сам личио као каква ствар, својина, тослодарева и он је с њим могао располатати како је хтео и упућивати га на посао, који му је био по вољи). — У Которским статутима помињу се још и годишњици (па тодину најмљени работници, поред половника). У статутима других приморских градова сусрећемо још и назив: посадници (колонисти, Пат вел розвафтс) — исто што и наши меропси (насељеници, сојол фин апсачаз Фастав еб ћађепе ратвет тебосћтае). Петрановић, стр. 64. (У Котору 14. века: роззадетсиа, ровалсив).