Приповетке / Бранислав Нушић

ПОСМРТНО СЛОВО 83

штовали и био је врло заслужан, али ја вам не знам то казати зашто је био заслужан. Идите начелнику.

— Био сам.

— Идите проти.

— Био сам.

— Лепо, идите председнику општине.

— Био сам.

— Е, ја не знам. Заслуге, заслуге, па дабоме да их је имао, те још каквих заслуга и све то треба казати у беседи, не треба ништа оставити; ама ја вам то не умем рећи, идите ком другом. Ето, идите окружном физикусу, он га је лечио, он треба да зна све то.

Одем окружном физикусу и затечем га у авлији, баш узео виљушку, буши њоме краставце и слаже их у ћуп за туршију.

— Ви сте, господине докторе, лечили покојног Стојића, којега, као што вам је познато, жали цела варош — почех ја седајући на столицу, у авлији.

__ Јесам, господине, али шта могу ја; наредио сам му да једе само лака јела а он се најео јуче пасуља, појео је три тањира. Молим вас лепо, ви сте рецимо здрав човек, изволите, дакле, пождерати три тањира пасуља, па ћете липсати као марвинче. Па онда: окружни физикус, окружни физикус.. а шта ту помаже окружни физикус, кад самртник пождере три тањира пасуља!

— Бог да му прости души! — наставих ја врло ганутим гласом. — То што је појео три тањира пасуља, то му је и овога и онога света.

— Право кажете! — додаде физикус утешно и спусти последњи краставац у ћуп, који је већ био до вршка пун.

Пошто смо направили тако леп увод, ја му саопштим ради чега сам дошао к њему. Доктор стаде да добује прстима по колену, па затим завуче мали прст у уста и узе да чачка један зуб.

— Покојни Стојић је, господине мој, био заслужан човек — поче он једва једанпут и ја одмах извадих хартију и писаљку.

6%