Приповетке / Бранислав Нушић

84 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

— Он је био врло богат и врло поштован настави доктор.

— То имам већ забележено, али о заслугама...

— О заслугама, господине мој... о заслугама... ја вам то не умем казати, и најпосле, кад је овде директор гимназије, човек најпозванији, да вам то јасно и разговетно каже, ја не знам зашто сте ви управо и дошли мени. Ја вам то не умем казати.

Дигнем се дакле директору гимназије. Затечем и њега у авлији, ради гимнастику. Успео се чак горе уз дирек па на оној висини некако превија тело и лево и десно и, Боже ме прости, учини ми се као да се и кези. Пошто сам га почекао тако пет до шест минута, он сиђе доле сав ознојен и раскопча прслук, кошуљу и прво дугме од панталона, па затим седе и понуди мене.

— Радите ли ви гимнастику, драги господине> =— поче он.

— Не, господине директоре, али сам рад да говорим надгробно слово.

= А, покојном Стојићу; заиста, имате право. То је редак чевек, наша варош губи једног заслужног човека.

— Ја сам баш и дошао до вас да ме упознате са тим заслугама, како би их поменуо и изнео све у беседи.

— Мислио сам и сам да говорим једно слово —" настави директор и поче да брише марамом зној око врата — али... добро је кад ћете ме ви заменити. — Молим, дакле, реците ми све што би виу том слову казали — и извадих хартију и писаљку.

— Стојић је био врло богат човек...

—- Да, то већ имам записано, али заслуге2

= Е, мој драги, што се тиче заслуга ја сам и сам мислио да се обратим окружном инжењеру, који се много бави тим јавним пословима. Најбоље је да и ви отидете њему. Ох, тај Бе вам сваку ситницу знати.

Одох окружном инжењеру...