Приповетке / Бранислав Нушић

ПОСМРТНО СЛОВО 85

БУ ж ж

Звоне сва четири звона. Спушта се озго, главном чаршијом, огромна пратња. Начелство, општина са одбором, свештенство, гимназија и основне школе, еснафи, венци, рипиде, затворени дућани.

Ено га већ спровод код цркве а ја још нисам готов са прибирањем материала за беседу. Директор гимназије послао ме је окружном инжењеру; инжењер директору банке; директор банке председнику читаонице; председник читаонице председнику једног добротворног друштва; председник добротворног друштва председнику певачког друштва; председник певачког друштва старешини трговачког еснафа, а овај даље и све даље и даље, а на мојој хартији, коју сам понео да испуним белешкама о заслугама покојног Јосифа Стојића, остала је увек усамљена она прва белешка:

„Покојни Стојић био је врло богат човек.“