Приповетке / Бранислав Нушић

БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ ХЕ

шића. Али се њој придружује његово осећање позоришног догађања и његово познавање позоришта, који су ретки у историји наше драме. Колико су они ретки констатоваће се можда кад се каже да. би по њима Нушић вероватно могао да се упореди још само, у нашој старијој драми, са Јованом Стеријом Поповићем, са којим иначе има сличности по рођењу. У новијој нашој драми, тај смисао за позоришно догађање, то осећање за живот на позорници код нас има још једино Иво Војновић. Иначе, непознавање позоришта, његове технике и његових могућности, скоро је правило код свих наших писаца који су се на драми огледали. Код Нушића, међутим, позоришни инстинкт представља нешто урођено, представља особину коју је он својим рођењем донео на свет, и која би била једна од његових главних, битних особина, његова Тасие та!(гез5е. У погледу на то карактеристични су његови почетнички ђачки покушаји, приповетке „Муро“ и „Фрак“, штампане у „Нади“.') Врло наивне, разуме се, оне су занимљиве по томе што су замишљене на известан чисто позоришни начин. М не само замишљене, него и вођене и решене. У приповеци „Фрак“ — да узмемо само једну од њих — млади. почетник доводи целу ствар до једне потпуно позоришне ситуације: домаћин куће упознаје свој фрак на леђима посетиоца и младог удварача своје кћери и пред целим свечаним скупом, на вечерњој забави у својој кући, констатује: „А откуд вами мој фрак, а!2 Срам вас било! а ја обио кућу тражећи га! Срам вас било!!!

— Шта!!! узбезекнуше се сви.“

Осећајући инстиктивно да даље решење те ситуације припада позоришној сцени а не приповеци, млади Нушић је стао, метнуо два реда цртица, па завршио: „Ја нисам још толико усавршен, да се смем усудити и овако трагичне тренутке описивати,. па стога остављам овде празно место, да попуним.

1) Нада, забавник за омладину, књ. 1, Београд, 1882.