Приповетке / Бранислав Нушић

144 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Кикандона, Кикандона! Оно славно место великог француског мајстора Верна, где је било све срећно и задовољно, док кроз цеви није прохујао несрећни оксиген. Ту је снаја волела свекрву а зетови пунице; ту је народ слушао власт; није се мењао по двадесет година кмет, нити је кмет опет са своје стране радио на томе да га промене; ту се није марило за мирис барута; ту се није журило за науком и, уопште, ту се шеталица друштвеног живота лагано нихала итихо откуцавала: тика... так,.. тика... так...

О моја Кикандоно! О теби многи нису знали иако те помињу све читанке основних, сви земљописи средњих школа и сви расписи министра унутрашњих дела; о теби многи нису знали, али ево знаће те, јер је и кроз твој ваздух прохујао оксиген и брже се заљуљала шеталица твога друштвеног живота, која је досад тихо откуцавала: тика... так... тика... так...

о ___--_____н=