Приповетке / Бранислав Нушић

ваја ВН ВАВА АИ Ва а 2

МОЈЕ БИСТРО ДЕТЕ.

Чудновато је код мене, да многе догађаје и појаве могу да предвидим. Тако већ петог месеца после венчања ја сам предвиђао да ћу имати деце. Прво је био син са плавим очима, које су после постале граорасте, па онда смеђе и најзад црне. То је било неко неваљало дете са чудноватим прохтевима. Оно је, на пример, са највећим задовољством чупкало мени све длачицу по длачицу из брковаи ја сам то, са сузама од бола у очима, стрпељиво дозвољавао, јер ми је ташта објаснила, да се то мора трпети, да је то управо највеће задовољство за оца кад му дете почупа бркове. Шта више, моја ташта, да би ми учинила што веће задовољство, храбрила је малог тиранина вичући му једнако: чуп, чуп, чуп!

Али то су били већ први дани детињи који припадају више мајци. А после неколико година мој је син већ толико одрастао, да је сва брига око његовога васпитења припала мени као оцу.

А кад кажем брига, то није тек онако уз реч, него ћете одмах видети, да је то била права брига. Док је мој син јуначки прескакао плотове, ја сам се још тешио, гледајући у њему Ханибала који ће прећи Алпе; док ми је прескакао преко главе, тешио сам се, гледајући у њему Милоша Војиновића који бе прескочити три хата и на њима три пламена мача; док је крао комшиска јаја, ја сам се и тада још тешио, назирући у њему великог будућег осва-

ПРИПОВЕТКЕ 10