Приповетке / Бранислав Нушић

ИМ Ж. МИЛИЋЕВИЋ

1885., затим његове Рамазанске вечери, источњачке приче, посвећене „старом пјеснику“ Јовану Илићу у кога је Нушић, како сам каже, „књигу изучио“ и на кога се, у сваком случају, угледао уносећи у ово своје дело јужни диалекат и масу турских речи, да би, и на тај начин, подвукао известан више позоришно-декоративан него стваран оријентално-ложални колорит, — сав остали приповедачки рад Бранислава Нушића само је продужење, или, још више можда, само је припрема за његов позо"ришни рад.

Колико су они испреплетани, колико је Нушића позоришног писца у Нушићу приповедачу, и Нушића приповедача у позоришном писцу, не показује само један исти начин обраде, један исти “стил, један исти став према средини и личностима које се приказују, него и иста та средина, исте те личности, исти ти мотиви, најзад, који су, у велижом броју случајева, и са малим ниансама, обрађени и овде и тамо. Један пример за то. Одбштинско дете је, очигледно, и по свему, сиже за водвиљ. "Споредно је што није написано као Луш око света у виду краћих позоришних сцена и слика, него као роман подељен на два дела и тридесет седам глава. По догађајима, по личностима, по тону, по духу, оно је водвиљ. Али се ствар не свршава само на томе. Има једна глава у роману, тринаеста, која се пуним својим именом, зове: „Прича г. Ристе полицаја, коју из учтивости према власти треба саслушати и ако својом садржином не припада овоме роману.“ Ту главу, дакле, која и иначе својом садржином није много припадала роману, искористио је Бранислав Нушић за свој комад у једном чину „Два лопова.“ Са извесним променама, разуме се: увођењем једне личности које у поменутој глави романа нема, а за позоришни комад, и у чисто по"зоришном смислу, била је и згодна и потребна. У ове примере би се могла убројати и она „несрећна практикантска створења“ на којима се Нушић при„лично задржавао у својим приповеткама, а није за-