Приповетке / Бранислав Нушић

Ди [а а о] о] о

ЛИСТИЋИ. ЈЕ

„Паз 156 ејп сезс К(ег Кшзсћег дег тп етет епсеп Дттег 211 шткКећгеп Капп.“

Татв.

Мојепз уојеп5 — без обзира на Митров и Ђурђев-дан, ја сам напустио мој дојакошњи стан, који је одговарао свима санитетским условима, где нисам имао никакву џандрљиву газдарицу, где ми није никаква госпођица из суседства досађивала својим раштимованим клавиром и својом штимованом љубављу и, најпосле, стан око кога је било толико блата, да сам, врло често, очајно узвикивао: „О, блато српске. престонице, кад ће се твоја судбина решити у — општинском одбору!“ Напустио сам, велим, тај стан и дошао сам у скромно обиталиште пожаревачког казненог завода, у коме на први поглед среташ све богатство природе, која је по врту овога завода расула: славује, коцкаре, чуваре, убице, новинаре, комесаре, псе, и тако даље.

„А]еа јасја ез#!“ узвикнуо је Цезар, кад је прекорачио Рубикон. Ја сам се уздржао и нисам изрекао ни ове, ни какве друге историске речи, кад сам прекорачио апсански праг на соби број 7.

Буљубаша који ме је спровео, промумлао је нешто и, ко зна, можда је он што историски казао, али ја нисам чуо.

Боже, ето Буљубаша, баш сам искрено мислио тог човека да опишем. То би могло да изнесе

ПРИПОВЕТКЕ 1