Приповетке / Бранислав Нушић

2 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

књигу од читавих десет штампаних табака, ал' како се у нас врло тешко растурају књиге које износе више од пет табака (изузимајући оне којима су писци начелници разних министарстава) то сам одустао од те искрене намере. Доста је кад вам кажем, да је од горе до доле личио на велики апсански кључ. И тај велики апсански кључ затворио је за мном врата са једним мањим од себе кључем, кад сам прекорачио праг, прећутав оне историске речи.

Неки је, мора бити, врло знаменити писац казао ове незнамените речи: „Човек је краљ свију животиња!“ Ја додуше нисам никад себи ласкао положајем животињског краља, али сам у овом тренутку, кад се заклопише за мном врата, осетио најјасније, како човек није кадар ни то да буде. О како је мајушна та животиња, која се зове човек! Све оно, што краси човека као човека, нашли су људи већ и у животиња, и вредноћу и разум и „лепоту и поштење и искреност и све, али — оно што ружи човека као човека, нису још све нашли и код животиња. И човек, таква слаботиња, хоће да се назове краљем животиња.

Ја, који у овоме свету нисам био ни стоти део оне трунчице, која западне у сат и нагони човека да га да на оправку; ја, слаботиња, помишљао сам, кад први пут кврцнуше врата за мном, да ће сад напољу све пропасти без мене; да се земљина кугла неће умети да окреће; сунце неће бити на време на небу; часовници неће избијати на време и, замислите, мислио сам толико ће све то наопако поћи, да ће најпосле и општински одбор решити питање о осветљењу и водоводу, и то ме је све поражавало и. убијало. <

И мал не запевах као Давид псалмопевац, само не узех харфу, већ уз апсанске решетке: „Зар изједначих се с онима који у гроб полазеи постадох као човек без силе!“...

Али ме убрзо утеши један апсеник, који, најпосле, можда је зато и осуђен био што уме тако