Приповетке / Бранислав Нушић

ЛИСТИЋИ ЈЕ

Толико сам пута преко новина предлагао да се за те људе сагради једна болница, да им се наместе груди, да им се скине камење са срца, да им се топлим облозима раскраве срца, али нико „неће да ме чује.

Верујте, ја увек плачем кад се сетим наших песника. А како и да не плачем! Није ли им судба уделила најцрњи удес. Бог је бар жене казнио по-

родиљским мукама зато, што је Ева окусила забрањен плод, али што је наше песнике казнио тим мукама, кад сам ја-уверен да ни један наш песник није појео никакву забрањену јабуку.

Ама ево да их чујете само:

Један вели: „Кад уморан једва клонем пи без вере и без нада, а туга ме обрвала са неправде тешких јада“.

Други: „Душу ми јадну вечна нојца тишти срце се јадно у тузи разлива“.

Трећи: „Чујеш ли како боно јече сломљене моје груди, видиш ли, душо, како дрхћем кб сен кроз живот блудим“.

Четврти; „Многа суза унутарњег јада У потаји тече ми низ лице Кад и болест на срдашце пада И уздаси трче на уснице!“

Пети: „На моме срцу читава је стена (Ох, једва, једва дишем Ал сећајућ се боних успомена, Ја ево песму пишем.“

Шести: „(Ој сад како стара туга Ближе доћи не сме ми, Без утиска, без полета Љубавне су песме ми“.

Па онда тек седми: „Хај смрти, смрти, кад ли ћеш доћ' У црну да ме завијеш ноћ2!“