Приповетке / Бранислав Нушић

12 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Ето, јесте ли чулиг! Зар нису то несрећна створењаг Не жалите ли их А ја сам већ толико пута узвикнуо: Ах Србијо, швоји песници —- плачу!

И нека ти је, српска мајко, (како ти ја добра желим) овде узгред препоручено, не препоручено него преклињем те, пази добро на своје дете, у интересу његове среће у животу да не пише стихове, па макар то били и рђави стихови, јер то му последње неће баш ништа сметати да буде српски књижевник, А ако то буде, веруј неће бити никад срећан. |

Али кад човек помисли на наше дане који су тако бледи, црни, несрећни, да човек, и кад је весео и кад је пијан, мора да плаче, онда није, Бога ми, ни чудан плач наших песника.

Божанство хоће тако, а песници су израз Божанства; „прилике хоће тако, а песници су, ако хоћете, и израз прилика.“

Ми живимо у данима кад је Берне казао: „Свака радост је цвет што га береш на обали какве несреће. Играј где год хоћеш, свугде играш на гробовима; певај где год хоћеш, сузе су што ти песму прате; настани се са својом срећом где год хоћеш — жалост ти је комшиница!“

Ето знам по себи. Једанпут пред вече, исходао сам се доста и онда као осетих неку вољу код себе. То је била неодољива воља и ја сврнух у једну кафану, па пре но што бих прочитао данашње новине, узмем најновији број јеловника, са чистим уверењем да ћу у њему наћи много више садржине но у ма ком уводном чланку наших листова. По својој већ ранијој навици, прескочим ја уводни чланак у јеловнику, у коме је, мислим, била реч о разним чорбама и пређем таки на најновије кухињске вести и задржим се код. једне тачке која је много обећавала. И заиста се нисам преварио, то је била ванредна прженица, како по спољњем облику тако и по садржини. Прелазећи ћутке преко тога, да сам после још једну појео, налијем ја то са пола литра добра црна вина и онда се кренем кући али са чуд-