Приповетке / Бранислав Нушић

ЛИСТИЋИ 13:

ним неким расположењем. Нешто ме је тиштало у души, осећао сам како ме гњечи нека неправда, а сем неправде осећао сам како сам се почео знојити по челу. -

Чим сам стигао кући, обучем папуче, седнем за сто и почнем оваку песму:

„Шта моју душу слутњом мори то

И шта притиска грудг!...

Ја осећам покров поврх тела свог

И мртвачку, ледну студ.

Ах, дани су моји избројани већ.

Преда мном рака зја.

Истрошен у борби са неправдом и злом Миру се предајем ја!“

Хтео сам да продужим ову песму и ви би је можда после читали у каквом белетристичном листу, али ја збиља почех да осећам нешто непријатно у грудима, те оставим песму, дунем у свећу, покријем се јорганом преко главе, погладим се по трбуху и кад сам се већ добро ознојио заспим као турско дете.

Хајд баш, онако узгред, да вам испричам шта сам те ноћи снио. Чудноват сан! Као ја седим у својој соби, а газдарица дошла да јој платим кирију.

— Господине, вели она, ово је већ други месец како не плаћате.

А ја се као дигнем са столице, пружим руке у вис и дрекнем:

„Ах, дани су моји избројани већ,

Преда мном рака зја,

Истрошен у борби са неправдом и злом, Миру се предајем ја!“

— Знам, вели она, али веш, нисте ни за веш платили.

Ја стиснем шаку у песницу и грмнем:

„Истрошен у борби са неправдом и злом, Миру се предајем ја!“

— Па добро, вели газдарица, а ко ће веш да платиг!