Приповетке / Бранислав Нушић

БРАНИСЛАВ НУШИЋ.

Име Бранислава Нушића није непознато читаоцима Српске Књижевне Задруге. У својим ранијим издањима она је објавила три његова позоришна комада; ГЛучина и Обичан човек (1905.) и Свет (1906.). Али је Бранислав Нушић написао досада неких тридесет и осам позоришних комада и, вероватно, на томе се неће зауставити. Тај рад, међутим, није сав рад Бранислава Нушића. Није он писао само позоришне комаде. Писао је он и стихове, давно истина, још сасвим на почетку своје књижевне каријере, и · којих се данас и сам одриче. Једна од тих његових почетничких песама постала је чак судбоносна за његов даљи књижевни рад и мора интересовати сваког његовог књижевног биографа, јер је због ње осуђен и отишао у затвор у Пожаревац. Писао је он, затим, и приповетке и фељтоне и козерије и путописе, и — укратко — за њега би се могло рећи оно што ни за једног другог нашег писца, а то је: да није било скоро ни једне врсте писмености на којој се Бранислав Нушић није огледао. Његовом „вазда живом и радозналом духу било је увек све доступно. ега није занимала само књижевност као таква, он је улазио и у Науку: Историја, Географија, Етнографија, Археологија, све је њега интересовало. Тако је он постао не само један од наших најплоднијих, него и један од наших најразноврснијих писаца. А његова књижевна фигура свакако је једна од најзанимљивијих у нашој књижевности.

Поред свега тога, о Браниславу Нушићу релативно је мало писано: А и када је писано, увек се остајало на појединим његовим радовима, говорило

1 о У