Приповетке / Вељко Петровић

128 | ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

родитељима, о образовању, о својој потпуној непрактичности, о потпуној моралној неспремности за овакав ратни напор и живот, готово су се исповедали са свом чувеном бечком простосрдачношћу.

Они су били не само истих година, ма да је онај виши чинио утисак доста старијег, него су били чак и из истог кварта, из з!аффа-а, ишли заједно у исти разред, од забавишта до университета, где је онај мањи заостао с једним испитом. Тај исти, по имену Ханс Бергер фон Хулденег, омален, веома говорљив, живе мимике и грациозних покрета, с мангупски шареним очима и девојачки меким уснама око којих је вазда играо осмех, у исти мах несташан и скептичан, био је син саветника у Административном Суду, „хофрата“ истог имена. Други је био висок, коштат, црвен и пегав Алеман, дуга, погнута врата и дуга, оштра носа, с разрезаном усном, с буљавим, водњикастим очима, без обрва и трепавица. Његов отац је био професор на клиници за унутрашње болести, познати доктор Леополд фон Курмајр. Овај његов син, који је носио исто име, био је много повученији у себе, ћутљив, недуховит; његова велика учтивост није имала ништа од Ханзлове поверљивости, и кад би Ханзи што отворено причао, помало карикирајући и своју породицу и наставнике, Полди би (они су се тако међусобно звали) — мени се бар чинило — погледом настојавао да некако „штимује“ развезени језик свога друга, пратио би га неким осмехом, као с висине, и као да је мени хтео да да на знање да Ханзла не треба сувише озбиљно сматрати. Ја сам барем овако схватио њихов однос: Ханзи је лакомислен, размажен и бистар, лак Бечлија с неколико полуталената — већ исти дан сам сазнао да свира, пева и црта, нарочито карикатуре — а Полди је тежак, солидан, издржљив Шваба тиролског порекла; они су нераздвојни пријатељи од детињства; Ханс је неопходан Леополду као разбибрига, а Леополд Хансу као ослонац и неке врсте ментор. Како је човек смешан кад уобрази да је при првом сусрету дословце прочитао нечију физиогномију!