Приповетке / Вељко Петровић

ХАНЗИ и полди 129

— Што се ви чудите, господине докторе, кад нас видите овако запуштене 2 Ми смо научили да се за нас стално неко брине, било родитељи, било држава, било друштво. Од јутра до мрака, у кућии ван куће, нама се дају готови прописи шта да чинимо, куда да кренемо, како да се понашамо, шта да мислимо. Препуштени као у рату, бар што се личног живота тиче, сами себи, у одсуству инстинката као сељаци што их имају, ми се не умемо снаћи у природи, ни ватре запалити, ни воде наћи, ни конац уденути у иглу. Сирота моја мамица, пала би, у очајање када бих ја само покушао да пришијем пуце, а кад бих између два предавања дотрчао кући и затражио да што гризнем, она би завапила: — Ани, брже једну „натуршницлу“, дете ће ми умрети од глади! — Да ме је видела како сам грицкао данима пресан кукуруз и зрна пасуља која сам нашао у џепу једног мртвог српског војника на Дебелом Брду! И онда, искрено говорећи, има извесне сласти у томе кад се може, уместо пазити на сеченицу углачаних панталона и на сјајност ноктију, прућити где било, ма у блато, да, баш у блато, онако у пркос свих обзира, уваљати се у свињарију.

— На, на, Ханс, ти претерујеш, а зашто смо непрестано сањали о „Дијана“ купатилу и о кавани „Хабзбург“ 2 52:

· — Ћути, Леополд, немојмо се лагати. Под њима смо разумевали мир, крај физичким напорима и рђавој храни. Иначе нам је још како годила та разбашкареност и разузуреност. Коме се од нас смучило при. погледу на крваве нокте од туцаних ушију 2

— Пфуј Ханс!

— Ето, видиш, тек што си спавао неколико дана у уредној постељи, и сада ти је већ и то пфуј!

Сутрадан сам их водио собом при прегледу болесника, после рапорта. Те рапорте је требало да видиш. Уђем у седам и по у канцеларију и наредим нареднику Милоју да улазе. Први уђе санитетски цуксфирер „Корл“ с вилхелмовским брцима, укочи се и почне: Негг Зтабзаг2, 1сћ тејде сећогзаш5!...

_ Вељко Петровић: Приповетке. 9