Приповетке / Вељко Петровић

ХАНВИ и полди 137

јер у младом човеку буде иста полусазнања и исту узнемиреност душе. Ја сам се одмах заљубио. И као што ме је Бог саздао оваког, нисам могао да при-_ кривам од целог света своја осећања која су шикнула из мене као гајзер. Морао сам да се поверим, да излијем срце, као што се то каже. Разуме се, то сам саопштио овоме Леополду, тим пре што ми је тако било омогућено да сваки дан говорим о њој. Он је трпељиво слушао моја причања, одушевљење, усклике и уздахе, чудио се моме усхићавању, помало меи корео, сматрајући да то није озбиљно кад се студент тако заћори. Али ми је саветовао да њој не говорим ништа, него прво и подуже да испитам себе. ја ни иначе не бих тада још имао храбрости да још ишта зуцнем, а и прилике су биле на сметњи. Она је била с нама обојицом подједнако љубазна, и ако бих ја приметио да је према мени срдачнија, ја нисам смео веровати себи, ·та срећа би ме гушила, ја бих се у тим тренутцима, апсурдно је и рећи, готово плашио од блаженства. |

Крајем распуста, она се вратила. Да не бих био сам, јер се сам не бих усудио, замолио сам Леополда да је обојица испратимо и да обојица изнесемо по киту цвећа. Писати у завод било је забрањено, и ја сам место тога писао стихове и сваки дан говорио Леополду о њој, о својој љубава која расте у пркос времена и растојања.

Идућих ферија она се опет вратила. ја сам се опет изненадио, она је била још лепша. Али је с лепотом расла и њена уздржљивост. Тога распуста неке породице које су имале девојака приређивале су школе играња по својим вилама за нас млађарију. Ту је било више прилике да јој се, у двоје, рекне што дискретније. Али ја сам непрестано одлагао, то- . лико би ме обесхрабрило њено држање. Чим бих се ја одлучио да јој бар нешто наговестим о својим осе-_ ћањима, она би ме погледала тако мирно и тако _чини ми се — неузбуђено љубопитно, да бих се је — који горим о узрујаности — престрашио њена мирноће која ми се приказивала као равнодушност, као нека сестринска радозналост.