Приповетке / Вељко Петровић

138 ___ВЕљЉКО_ПЕТРОВИЋ

___Биосам очајан. Ја иначе нисам кукавица. А нисам могао више да уздржим на уснама наврела осећања која су стремила сва њој. И у тој својој борби и грижи, у тој својој заслепљености, ја сам био изгубио из вида Леополда. Он је престао за мене да буде само друг, постао је и моје средство, тајни секретар мога срца. Само тако се може разумети што сам му, пред крај распуста, предложио, — глупост коју ја, у осталом, не бих ни извршио! — да јој он рекне усмено или да јој преда писмо у ком ћу јој рећи колико је волим и питам је хоће ли да пође за мене.

Чим сам то изговорио, онако нервозно, као хватајући се једне од разних комбинација, он ме пресече:

— А, то не!

Не смисао одбијања, његов глас ме се коснуо као хладни убод. Погледам га, а он побледео као креч и уклања очи од мог погледа. Било ми је јасно. Чудом се чудим како га тада нисам удавио. Није то тутњио у мени само љубавни бес, мржња на супарника који је наумио да ти отме жену, него ме је заболело самољубље, свирепи бол стида, бунио се у мени преварени, подло обманути човек кога је неко подмукло, кроз кључаоницу, проматрао, обнажена до голе душе.

Шчепао сам га за мишицу коју је он љутито

= Паг Па шта би се то кога тицало 2

=— Мене се тиче, бедниче, а да кога 2 И ти цело време слушаш мене, имаш образа да примаш моје исповести и — ћутиш> Мене је срам, а тебе да је стид! него на овоме не може остати.

Леополд мирно диже смућене очи:

= И не може.

— Један се мора уклонити!

— један ће се и онако, свакако, уклонити.

= И то одмах! — Али пре но што сам довршио мисао, Леополд упаде, да ли из кукавичлука, ни данас не знам: -

— А, не, не, нисмо у средњем веку. Ми треба