Приповетке / Вељко Петровић

ХАНЗИ И полди . 139

да поштујемо ону коју волимо. Имајмо. према њој све обзире. Питајмо њу!

Ја га посматрах. Хтео сам пакосно да прснем у смех, али ме задржа страховита сумња: — од куда њему толике храбрости и одлучности 2

— Да ти ниси већ говорио с њом 2

— Нисам.

Од куда му та сигурност у гласу 2 — помислих.

— Добро. Ја ћу јој данас написати писмо.

— И ја ћу, и нека она одлучи.

Ја не знам како јој је он писао, али мене је стало много муке док сам саставио оно кратко, суво писмо. Помисао да и он у истом часу исто то чини, кочила ми је и срце и мозак и руку, а уз то су ме раздирале сумње.

Одговор је стигао тек после четири дана, из манастира, куда се вратила пре времена. Она се саветовала и с матером и са пречасном сестром Јоханом, и ма да је писала по диктату, њена усплахиреност се осећала не само по рукопису. Тон писма је био сестрински, маторачки, проткан цитатима из Св. Писма; она је нас молила да останемо добри пријатељи, да пустимо времену да нам се осећања прекале. Она ни данас још нити може нити хоће да схвати, а још мање да одговара на њих, али нас подједнако цени и молиће се Богу за нас, за наш напредак, и за срећу и мир наших душа. И ма да то није нарочито нагласила, нити сам се после тога у опште виђао с Леополдом, по свој прилици је слично писмо писала и њему. Рекох, у пркос њених савета и молитава, нас двојица се разиђосмо коначно. И да не би рата, Бог зна...

А љубав, хоћете да ме запитате»2 Ја сам јем даље волео, трагично, и ако би свако сумњао у то ко мене познаје. Моја љубав је, да тако кажем, изгубила ону младићску ведрину која и у својим најцрњим часовима задржи своју небеску чистоту. Она је била замућена, огађена, и то би ме болело све да ми је она пред полазак дала веренички пољубац. Колико пропалих снова! Замислите, како сам се ја