Приповетке / Вељко Петровић

'

ХАНЗИ и полди 143

или је жалио умрети пред очима онога коме напушта малу Густику, или је хтео нешто да поручи, можда да повери још једну скривену тајну свога срца“ Послао сам Курмајра напоље, али он ми само стиште обе руке, очи му запливаше у сузама: — Не пуштајте ме, господине докторе, не дајте да умрем, не, не, не... И настави говорити без везе, не помињући Леополда...

Сутра дан је стање у граду иу болници било још ужасније. Ваљевчани се затворише у домове. Сви прозори застрти, капије закључане, јер по тротоару, по улици, мували су се, тетурали, падали и лежали болесни војници; неки улазили, црвених образа и излуђених погледа, у дворишта и скакали у бунаре, неки су побегавши из болнице у кошуљама, ишли голинаги, испружених руку, ишли — ишли некуда, тражећи ваљда воде, бежећи од огња, који је буктао у њима и разгарао бедна њихова тела. Поједини, храбрији војници хватали су болесне за руке и водили у болнице, али ко ће их тамо примити, ко задржати, ко лечити 2 По.који натмурени грађанин само журно се шуњао уза зидове, заобилазећи, престрашен, згрожен од самог додира с људима, тражећи своју капију да је за собом одмах двоструко закључа.

Код мене је д-р Чаки пао, Раја изнурен, моли ме да га пустим, а нас тројица и три узверена, преостала болничара, само што извлачимо мртваце испод кревета, из кладенца, из нужника, из ћошкова у дворишту, иза бачава. Ханс бунца и ђипа. Али мене ипак позна који пут. Док га Курмајр придржава за прса, он ми шаље занесен пољубац смежураним прстима. ја се смешим силом и гласно га тешим: — Све ће бити добро, оздравићете, све ће бити добро! — а он одједном хоће да се дигне, миче устима, а жиле му избиле као да виче: — Пишите, пишите њима, њој! — па заустави укочени поглед на Курмајру, који пребледе и устукну као гурнут. Ханс пружи прстом на њега, намршти се, па затвори очи, паде на јастук и поче да ређа сулфате.

То поподне га је Курмајр, с једним војником, окупао последњи пут. Увече се разболео и он. Кад сам га прегледао, био је миран и прибран. Рекао је