Приповетке / Вељко Петровић

144 | ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

1

да види по колеги тамо како је то, те унапред моли, ако умре, да јавим његовима, и ако почне да бунца, а Хансу буде боље, да у Хансову постељу пошаљем оног војника „дајчмајстера“, Ханса да поздравим. (О девојци не рече ни речи. Исте ноћи бунцали су обојица. Ханс тихо, без везе, брзо, неразумљиво, гласом литаније, а Курмајр гласно, љутито, спомињао је и Валцмилерове, и Аугустину, и Ханса.

Остао сам сутрадан сам, с неколико војника, али све је било узалуд. Све се искомешало и претурило. Стражари нису могли да издрже на местима, болесници су лутали по собама и ходницима, сударали се, падали и ваљали. Прозоре су проваљивали и скакали у двориште, у снег. Војници су купили лешине, хватали избезумљене грозничаве, а ја и добри Вохотка, апотекар, сами, обилазисмо лекаре и болничаре, колико је снаге и нама достајало. Једино што сам могао, везивао сам их преко ноћи за постеље да не ђипну. Али и у томе нисам успео. Шести дан ујутро ни Ханса ни Курмајра није било у постељи. У соби је било све испретурано као после једне блудне пијанке, прозор је био разбијен и проваљен. Соба је била пуна снега. А кад сам се нагао на прозор, видео сам доле хрпу по којој је вејало. Чврсто стиснути рукама, полунаги, расцепаних кошуља, крвави и модри, пали су они, у несвесном загрљају, или су се сурвали гушећи једно друго пред смрт, у безумљу страшне огњице.

Ја сам их и сахранио једно до друго, и гробове сам им обележио. Дуго сам се устезао да јавим њиховима, особито после писама која су им стигла на десетак дана. Обе мајке су срећне што им је добро и захваљују се господину мајору и шаљу им пареи рубља по Црвеном Крсту. И од госпођице Аугустине дођоше две карте: са срдачним поздравом обадвојици и с најискренијим честиткама за нову годину од добре пријатељице, и — до виђења! Најзад, јавио сам им. Али одговора нисам добио. У осталом, у томе је дошао мој премештај Армији, па Албанија... Али могуће је да су их родитељи пренели из Ваљева у Беч. Можда и тамо леже једно уз друго.