Приповетке / Вељко Петровић

ЕРЕ

Директор Београдске Гимназије, г. Маша Вујовић, био је јогунасти ратни оптимиста. То осећање није било у њему само нагонско и расно, већ и_ свесно и локално. Можда и обавезно по част једног таквог високог државног чиновника и Србина са територија другога пука. Зато се он и повлачио од почетка рата из Београда у Ниш, а сада, од пре пар недеља, из Ниша до Новог Пазара, као да се само склања, као да само склања своју породицу на безбедније место, на привремено, мирније становање. Право бежање, свесно и формално бежање испред непријатеља, пуко спасавање личне слободе и голе душе, настало је тек од Новог Пазара. И дотле се на сваком краткотрајном пребивалишту напуштала по половина понетог пртљага. Али то се, у главном, досада. озбиљно поверавало домаћинима на чување, док се не вратимо, после пар недеља, кад стигну Савезници те разбијемо непријатеља и претерамо га преко Саве, Дрине и Дунава.

Тек у Новом Пазару расплинуле су се илузије које су заодевале истину, те се, оно фатално вече, одједном указала у свој својој скелетној, раскеженој свирепости... Упустили су нас, дакле, низ амбисји савезници, издали су нас и деценијама помињани, мистично обожавани, персонификовани гребени, кланци и планине, наше узданице: Багрдани; бежати ваља из отаџбине, као из загађене родитељске постеље, и тражити ваља склоништа негде далеко, преко невиђених, туђих гудура, крајева и мора...

Вељхо Петровић: Преповетке == 100)